2.11.16

Psi brezčasja / Case: Osterberg

2015.
režija: Matej Nahtigal
scenario: Matej Nahtigal, Zoran Benčič (po romanu Zorana Benčiča)
uloge: Primož Vrhovec, Vida Breze, Niko Goršič, Ivo Barišič, Predrag Mitrović, Blaž Šetnikar, Radko Polič, Akira Hasegawa, Borut Veseljko, Valentina Plaskan


Na ex-Yu prostoru nismo te sreće da noir kao američki prozvod prilagodimo svom kontekstu kao što su to još odavno učinili Francuzi ili u nešto skorije vreme Skandinavci. Koraci u pravcu uspostavljanja kriminalističkog žanra su još uvek u fazi slepog kopiranja američkih uzora do te mere da se domaći kontekst potčinjava tipovima likova, a isto važi i za jezik koji po pravilu zvuči kao rogobatni prevod stranih fraza. Dok papir više trpi, pa se u književnosti to može smatrati stilskom vežbom (ili vežbanjem stila), pa čak i laganom subverzijom, na filmu sa živim glumcima koji izgovaraju te rečenice sa ozbiljnim licem i montiranom dikcijom to deluje amaterski i sub-standardno. Čak je i ponajbolji primer eksperimenta sa noirom, doduše ne u čistom obliku i više okrenutim ka francuskim uzorima, srpski nezavisni film Amanet (2015) patio od te neke rogobatnosti u dijalogu koji ima više smisla kada se pročita strani prevod nego kada se čuje izgovoreno.
Pa ipak svaki korak prema žanru u kinematografiji opterećenoj artističkim formalizmom treba poštovati, naročito kada je on entuzijastički, nezavisni, snimljen isključivo voljom svojih autora i producenata da kažu nešto novo. I Psi brezčasja su upravo to: prvi, energični, premda nespretni korak jedne ekipe ljudi, jedne lokalne filmske trupe van sistema prema čistom žanrovskom filmu jednako razumljivom domaćoj i potencijalnoj stranoj publici. Na tome im treba čestitati, iako su Psi brezčasja daleko od nečega što možemo nazvati sjajnim filmom.
Problem je izbor žanra i pripadajućeg stila. Noir, neo- ili ne, naprosto ne funkcioniše u Sloveniji, maloj zemlji izdeljenoj na još manje sredine, jezički, stilski i formalno, pa deluje kao kopija koja glumce stavlja pred nemoguće zadatke da odigraju tipove likova neprisutne u svojoj domaćoj sredini na jednom krutom jeziku koji zvuči kao nespretan prevod. Da se stil prilagodio sredini i njenim zakonitostima, film bi svakako bio bolji, a ne bi ni izgubio na univerzalnosti.
Priča se svodi na novinara Roka Osterberga (dobro je da nije detektiv) koji se nakon godina izbivanja vraća u rodni grad (nigde se ne spominje, ali to je Velenje) da bi ispitao okolnosti ubistva svog brata čiji je leš pronađen u gradskom parku. U njegovom odsustvu se brat upetljao u opasnu igru sa lokalnim mafijašima, reketašima, perverznjacima, ucenjivačima, pokvarenim policajcima, političarima i bogatašima, pa se, kako stvari stoje preigrao. Rok će se dalje u priči susresti sa svima njima, ali i sa svojom bivšom curom, fatalkom koja je sada žena izglednog kandidata za gradonačelnika. Hoće li se snaći u tom zapletenom socijalnom pejzažu?
Istini za volju, Velenje je solidno poslužilo kao kulisa za radnju, snimljeno je elegantno i pametno, sa akcentom na modernu arhitekturu, pa može proći i kao neka druga lokacija. Međutim, nisam siguran koliko Nahtigal i ekipa uspevaju u nameri da Velenje “prodaju” kao veći grad nego što je zapravo, a kakav je jednostavno potreban za priču koja ima kriminal i korupciju na tom nivou. Recimo to ovako, u malim gradovima umreženost svih struktura nije patološka pojava koliko je stanje stvari: ljudi se poznaju, ljudi govore, pa zbog toga izostaje efekat šoka u trenutku saznanja kolika je to zapravo “kanalizacija”, a zapravo i ne može biti ne znam kako velika. Internacionalna imena likova to malo maskiraju, ali ne puno.
Neki kritičari u Sloveniji su tu videli kritiku modernog tranzicionog, post-socijalističkog društva i nemilosrdnog kriminogenog kapitalizma. Meni je to uglavnom promaklo, ali nije li većina filmova u kojima imamo umrežene policajce, kriminalce i političare upravo to, pa bilo da se radi o Los Angelesu, Parizu, Newcastleu ili Velenju? Nije li to tipičan noir setting, po pravilu fiktivan i možda tek sa ponekom referencom na stvarni svet?

Psi brezčasja je vežba iz noira koja živne tek kada se povremeno makne iz tog konteksta, kada likovi počnu govoriti uličnim slengom kao barabe u čemu se najbolje snalazi Akira Hasegawa u ulozi nesrećnog kriminalca niskog nivoa. Drugi glumci od mlađe ekipe su prilično indisponirani u tumačenju svojih tipova, a oni stariji sa nešto “mesnatijim” replikama se ne snalaze sa tipovima koje još nisu igrali. Nije lako “prodati” svet u kojem moteli na periferiji smrde na prevaru, u kojem su se panduri nagledali sranja i u kojem “fatalke” obavezno puše na muštiklu. Cenim trud, ali rigidno držanje zadatih kalupa naprosto uzima svoje.