Masterminds

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Jared Hess

scenario: Chris Bowman, Hubbel Palmer, Emily Spivey

uloge: Zach Galifianakis, Kristen Wiig, Owen Wilson, Jason Sudeikis, Kate McKinnon, Leslie Jones, Mary Elizabeth Ellis

Zločin je za glupake. Ne postoji savršen zločin, postoji samo nesavršena istraga. Uglavnom je to tako. Šta se, međutim, dešava kada je zločin toliko pravolinijski, prost i glup da prosto zbunjuje istragu, a istražitelje baca u nevericu da li bi nekome toliko drskom i glupom uspelo izvesti tako nešto? Onda dobijamo glupave genijalce, nesvesne svoje genijalnosti.

 U medijima nazvana “seljačka pljačka” prema mestu života, socijalnom statusu i životnom stilu svojih izvođača, pljačka sefa u firmi Loomis-Fargo koja se bavi prevozom gotovine, izvedena je oktobra meseca 1997. godine i “ulov” je iznosio impozantnih 17 miliona dolara. Modus operandi je bio jednostavan: jedan čuvar sa dužim stažom je na nagovor svoje bivše koleginice i njenih poznanika u kombi utrpao sadržinu sefa i izvezao se pred kamerama koje su ga snimale. Ispostavilo se da mu je namenjena uloga pijuna, poslat je u Meksiko sa manjim delom svote, dok se prašina ne slegne, dok su ostali iz bande otpočeli luksuzni život. Istraga je relativno brzo i lako povezala tačkice, počinioci su uhapšeni, osuđeni i kažnjeni, premda se dva miliona još uvek vode kao izgubljeni. Neki zaista imaju sreće kad već nemaju pameti.

Krimi-komedija ne manjka ni u Hollywoodu, a ni u nezavisnoj produkciji, ali stvarni događaji i njihovi autori nekako zahtevaju da ova bude genijalno glupa. Ni to nije nešto neizvedivo, braća Coen su baš sa jednom takvom proslavili (Raising Arizona), a nekako osećam da bi Wes Anderson imao šta dodati na temu. Ni Jared Hess, autor bizarnih, skoro pa genijalno glupavih filmova Napoleon Dynamite i Nacho Libre, ne bi bio loš izbor, a kad dodamo i ekipu komičara različitih senzibiliteta, a zvučnih imena, imamo razloga za optimizam da će Masterminds biti jedno zabavno filmsko iskustvo. Zabrinjava jedino činjenica da je film više od godinu dana skupljao prašinu na polici, ali razlog tome je bankrot studija.

Pa opet, na papiru stvari izgledaju bolje nego u praksi. Prvo, film se izvornih događaja tek nominalno drži, menjajući detalje tako da sve izgleda još gluplje, čak preterano. Drugo, prazan hod u priči je itekako prisutan, pa je vreme popunjeno loše osmišljenim gegovima, padanjem, prdenjem i bizarnostima koje retko kad gađaju i još ređe pogađaju metu. Treće, nema skoro nikakve strukture dalje od proste hronologije, pa se čini da su scenaristi uglavnom lupali gluposti i smišljali štoseve, pa sve ostavili reditelju da se s tim snađe, što je ovaj brže-bolje svalio na glumce.

 U konačnici, Masterminds je više funkcionalan kao serija skečeva ili specijal za komičarsku emisiju Saturday Night Live. Ta poveznica nije nimalo slučajna: glumci su većinom nastupali u toj emisiji / seriji sastavljenoj od skečeva i improvizacija kojima se daje komentar na aktuelna dešavanja, scenaristkinja Emily Spivey je za nju pisala materijal, a i jedan od producenata filma Lorne Michaels je ujedno i producent serije. Zapravo, ne bi bilo loše pogledati je li spomenuta pljačka već bila na tapetu u Saturday Night Live i kako je to tamo izvedeno.

Opet, bilo bi nepravedno reći da je Masterminds loš ili pogrešan film, uprkos brojnim poštapalicama, lagano samoljubivom tonu i standardnim štosevima kojima se popunjavaju praznine. Kristen Wiig je, što se komedije tiče, čisto zlato i njena versatilnost i sposobnost da uskoči u lik je ovde u punom zamahu. Kao zavodljiva flertuša sklona pogrešnim odlukama, ali sa zlatnim srcem, ona je ovde sjajna. Jasonu Sudeikisu, glumcu koji obično igra na kartu šarma ovde je poverena uloga psihopate i on se s njom snalazi sasvim solidno. Owen Wilson kao ljigavac koji precenjuje svoje mogućnosti nije neka novina, ali ga on igra sigurno i sa dovoljno mere. U svojim epizodama briljiraju Leslie Jones kao muškobanjasta agentica FBI-ja i Mary Elizabeth Ellis kao žena glavnog organizatora pljačke koja podleže svojim snobovskim porivima da se razmeće sa novcem i igra se visokog društva što na kraju ispada groteskno.

Međutim, dvoje likova su izuzetno problematični. Onaj koji igra Kate McKinnon je čist višak u priči, a pritom glumicu stavlja pred nemogući zadatak da istovremeno odigra hladnokrvnost, prostodušnost, priprosto seljaštvo i bes van kontrole, od scene do scene, bez ikakvog razvojnog luka. Problematičan je i protagonista / narator, odnosno čuvar koji je zapravo izveo pljačku, a kojeg igra Zach Galifianakis. Sa jedne strane, tu je problem u pisanju, pa je lik nekonzistentan, od smušenosti do odlučnosti, uz jedno jedino dramaturško objašnjenje da je zbog pljačke i namigivanja od strane svoje koleginice konačno dobio krila i volju da se izbori za sebe. Drugi problem je to što je Zach Galifianakis u suštini vrlo dobar kao podrška, i to u raznim filmovima, od gluposti tipa Hangover do vrlo ozbiljnih filmova kao što je to Birdman, ali u suštini nema kapaciteta za glavnu ulogu. On ovde isprobava svaki trik, od namerno idiotskog izgleda, preko mimike, verbalnih lapsusa do gegova i “slapsticka”, ali njegov lik ostaje karikaturalan toliko da ne zaslužuje ni sažaljenje, da ne govorimo o nekakvoj simpatiji.

 Ali i pored propusta, kupovine vremena i tek delimično uspešnog “castinga”, Masterminds zaslužuje da mu date šansu. Film je lagan, neobavezan, gledljiv i pratljiv, sa dovoljno dobrih glumaca, na momente čak i iskreno smešan. Tu ne govorim samo o transferu neprijatnosti sa kojim se računalo, niti na kalkulacije sa našim klasizmom (film je vrlo nemilosrdan prema siromašnim, neobrazovanim kriminalcima), već i na ekscese istinske duhovitosti. Genijalno glupav baš i nije, uvredljivo glup takođe nije. Možda je “osvežavajuće glupav” termin koji tražim.