11.11.16

Rock the Kasbah

2015.
režija: Barry Levinson
scenario: Mitch Glazer
uloge: Bill Murray, Kate Hudson, Bruce Willis, Zooey Deschanel, Leem Lubany, Arian Moayed, Scott Caan, Danny McBride


Starost je često groteskna. Evo ga primer, recimo, odnos do kreativne energije. Nekada cenjen filmski autor, Barry Levinson, čovek koji je potpisao The Diner; Rain Man; Good Morning, Vietnam; The Sleepers, koji je kao producent pokrenuo karijeru Davida Simona sa Homicide: Life on the Street, sada iz filma u film sve više brlja. Logično bi bilo otići u penziju ili makar prorediti projekte, ali Levinson se drži svoje umiruće karijere kao pijan plota, verovatno neznajući šta bi sam sa sobom ako ne bi nešto snimao.

 Teško će se ovog puta izvući na pitanje budžeta i produkcijsku skučenost, što je bio slučaj sa njegova prethodna dva filma. Rock the Kasbah je hollywoodski proizvod, možda ne najviše kategorije, ali svejedno produkcijski zaokružen. Istini za volju, promocija je izostala, nije bilo zvučnih festivala, film je samo pušten u bioskope sa minimalnim publicitetom, pa kako bude. Naslutili su producentski lisci da dobro biti neće i ne može, i bili su potpuno u pravu. Film je loš, rastrzan između žanrovskih klišea, skakuće oko teme i pokušava da se iščupa na štos, ali ne uspeva. Opet, realno gledano, nije najveće sranje koje ste u životu pogledali, čak i nije toliko užasan koliko ga je kritika, očekujući nešto kvalitetnije, uzela na zub.
Film prati karijeru muzičkog menadžera Richieja Lanza (Murray) koji je sve svoje bolje štoseve istrošio, pa vrti očito lažne priče kako je otkrio Madonnu i vara naivne izvođače za prvi ček. Njegova klijentela se svodi na Ronnie (Deschanel) koju voda po opskurnim bircevima gde ova peva obrade starijih hitova. Upravo će na jednom takvom nastupu Richie čuti za fintu da je može profurati kao uvodnu tačku na turneji za vojsku u Afganistanu i tako dignuti pozamašnu svotu slatkog državnog novca.
Stvari u Afganistanu ne idu po planu, naravno. Mislim, zemlja je u ratu. Uspaničena Ronnie će svom menadžeru ukrasti novac i dokumente i pobeći prvim avionom nazad u civilizaciju, a njega će ostaviti da se snalazi kako zna i ume. Može li se on snaći kad su mu prva linija pomoći dva mamlaza koja su sa prodaje HerbaLife proizvoda prešli na oružje (Caan, McBride), taksista u kršini koji jedva govori engleski (Moayed), kurva dobrog srca (Hudson) i plaćenik koji želi postati pisac (Willis)?
 Može li se film snaći sa takvim tipskim likovima kada ih još dodatno vodi kroz tipske situacije, poput skrivenog kluba za strance u posebno divljem delu Kabula, paštunskog imanja u nigdezemskoj na kojem se menadžer sramoti svirajući Smoke on the Water na šargiji i sličnih komičnih momenata zasnovanih na razlici među kulturama ili profesijama? Posebno zbog toga što će film tek negde oko polovine doći na svoju temu najavljenu u uvodnoj sceni, a koja uključuje lokalnu devojku (Lubany) i lokalni show, na opšte zgražavanje lokalne sredine koja zabranjuje ženama bilo kakvo pojavljivanje u javnosti i muziciranje. Ta tema je ujedno i menadžerov put iskupljenja, tako očekivan u ovakvim filmovima.
Mlako je sve to i mlitavo, iako na papiru izgleda dosta bolje. Levinson u suštini ima osećaja za pop-kulturu, pa smo od njega očekivali malo elaboriraniji izbor muzike za film o muzičkom menadžeru. Istini za volju, izbor muzike, bar onih hitova, nije previše očigledan, u pitanju su hitovi iz 90-ih, ali poentiranje sa Catom Stevensom je, bez dovoljne ironije, jalovo koliko pokušava biti didaktično (znate ono, musliman-konvertit koji se zalaže za mir u svetu). Sva je prilika da je izbor Kate Hudson za ulogu kurve zlatnog srca samo pop-kulturni “update” njene legendarne Penny Lane iz Almost Famous, a tužna je činjenica da, osim tog aspekta, njen lik nema apsolutno nikakvu realnu funkciju u filmu. Bruce Willis kao plaćenik i pisac u pokušaju – e, to već ima smisla, ma koliko izbor bio očigledan.
 Kako se u svemu tome snalazi Bill Murray? Auh, kako zna i ume. Žrtvuje se za dobrobit filma, pokušava da se izvadi na svoju urođenu šmokljavost i gegove u tom smeru, čak i fizičke manirizme. On je bez sumnje vrhunski glumac koji može bez svega toga, koji je to prerastao, da ne kažem prestario, jednom kada je zašao u godine u kojima njegova zbunjenost ima arthouse potencijal. On je ovakve uloge igrao i može ih odigrati u snu, samo kad bi film bio bolje složen. Ali paradoksalno zvuči da čak ni Bill Murray u problemu ne može izvući film. Mislio sam da je to jedan od džokera koji rešavaju sve.