6.11.16

Desierto

2015.
režija: Jonas Cuaron
scenario: Jonas Cuaron, Mateo Garcia
uloge: Gael Garcia Bernal, Jeffrey Dean Morgan, Alondra Hidalgo


Iza dvosmislenog naslova koji može označavati mesto radnje – pustinju, ali i socijalni status / stanje duha svojih likova – napuštenost i koji ukazuje na slojevitost i društveni angažman kada su u pitanju granice i migracije, zapravo je tek solidan eksploatacijski film o lovu na ljude, više u triler nego u horor ključu. Reditelj Jonas Cuaron, sin cenjenog Alfonsa i njegov ko-scenarista na blockbusteru Gravity, svakako ima talenta, inteligencije, pa i percepcije kada su u pitanju detalji, ali to ne dolazi do izražaja u njegovom debiju koji je manje ili više podređen vrlo direktnom, nesuptilnom i teškorukaškom poentiranju.

 Cuaronova sposobnost za vizualizaciju je vidljiva već u prvih nekoliko kadrova u kojima prati stari kamionet u pustinji i kreira sliku u kojoj se stapaju boje slanog peska, vozila i prašnjavog neba. Problem na značenjskom nivou počinje već na tom mestu: mitski “setting” pustinje, sa granicom ili bez nje, tako sveprisutan u westernu i hororu naprosto ne može stajati kao kulisa, nego mora značiti Nešto. Ali svi mogući konteksti su već obrabljeni i teško je reći nešto zaista novo.
Simbolika sa imenima takođe nije od pomoći. Protagonista se zove Moises (igra ga globalno poznati Gael Garcia Bernal) i jasno nam je da je njegova namena da Židove, ovaj, Meksikance prevede preko reke, odnosno preko žice u novu domovinu koja je jednako negostoljubiva kao stara. Notta bene, Moises nije krijumčar ili vodič (oni su takođe prisutni), nego jednostavno sposoban i moralan lik, iskusan, snalažljiv i spreman da pomogne slabijima. Nasuprot njemu stoji Sam (efikasan negativac Jeffrey Dean Morgan), kao “Uncle Sam”, netolerantni domaćin koji čak nije ni nekakav organ reda, nego usamljeni revolveraš, odnosno snajperista, rasista i psihopata koji luta, lovi zečeve i Meksikance. Kamionet mu je deo obavezne opreme, južnjačka zastava koja vijori s njega se nekako podrazumeva, a čak mu se i pas zove Tragač.
Od grupe Meksikanaca iz prvog, skršenog kamioneta koji služi manje-više samo da nas upozna sa likovima među kojima Moises istupa kao mehaničar (ne da će nešto popraviti, ali makar će ustanoviti teži kvar), knjiga će ubrzo spasti na par slova. Desetak njih ginu u jednoj sceni kao NPC-jevi u kompjuterskim igricama da nas uvere koliko je “Uncle” Sam opasan. Ostali ginu jedan po jedan, u svakog od njih je ugrađena mana zbog koje će nam biti jasno da lik ne može preživeti (nedovoljno iskustvo ili fizička sprema) ili će nam služiti kao otklon od žaljenja (moralna izopačenost ili sam poziv krijumčara, makar i početnika), sve dok se družina ne svede na Moisesa i (nevinu) devojku u nevolji (Hidalgo). Sve će se to odigrati do nekih 40% filma, dok je ostatak klasično preživljavanje i pokušaj uzvraćanja udarca.
 Na čisto zanatskom planu, sve štima. Matrica eksploatacijskog B filma sa društveno-političkim pod-tekstom ovde je iskorištena do maksimuma i oplemenjena arthouse i festivalskim momentima i detaljima. Rezultat je napeta borba dvojice dostojnih protivnika od kojih jedan ima prednost domaćeg terena, a drugi prednost čistog srca. Tako gledano, Desierto je dosta bolji od svih tih novih varijacija na temu sa manijacima koji proganjaju svoje nevine žrtve.
Ono što je pogrešno je jednostrani, ostrašćeni i pojednostavljeni kontekst migracija i sprečavanja istih, ovde toliko izbačen u prvi plan da uspeva da zamrači sve ostalo. Ovde mrači čak i elementarnu logiku koja je u potpunosti podređena filmskim klišeima. Zašto se prva napadnuta grupa drži zajedno i tako postaje najlakša moguća meta kada instinkt govori “svako za sebe i trk do prvog zaklona”? Čemu onakva brutalnost prema nesrećnoj životinji? Zašto na kraju protagonista ne ubija neprijatelja efikasno, nego ganja poetsku pravdu? Zašto antagonista ne odustaje od lova pre nego što izgubi osnovna sredstva za život? Konačno, takav kakav je, pametan, sposoban i pošten, kako to da Moises mora ponovo i ponovo ilegalno prelaziti granicu i izlagati se takvoj opasnosti? Takav kakav je, on bi ili uspeo u Meksiku, makar dovoljno da preživi i prehrani familiju, ili bi našao način da u Ameriku pređe legalno, kao radnik, ili makar elegantnije od preskakanja žice u pustinji, kao i mnogo Meksikanaca pre njega i kao što će mnogo njih u Ameriku ući i posle.
 Naprosto, da je “Uncle Sam” toliko ubilački raspoložen prema svim pridošlicama, ne bi uopšte bilo migracija, legalnih ili ilegalnih. Ne bi bilo meksičkih sportista, muzičara, običnih, legalnih radnika, poslovnih ljudi... Ne bi, u krajnjoj liniji, bilo ni meksičkih filmaša u Hollywoodu, da ne pominjemo nominacije za zlatne kipiće. Svetsku slavu ne bi stekli Inarritu i Cuaron otac, dobitnici poslednja tri Oscara za režiju. Ne bi ni Cuaron sin dobio priliku da u Americi snimi svoj rediteljski prvenac. Ne pokušavam da umanjim značaj negativnih kretanja u američkom društvu, rasizma i izolacionizma, ali mislim da ovakvi pamfleti ne koriste nikome, a ponajmanje migrantima. U tom smislu, Jonas Cuaron traći svoj talenat da bi nam ucepio nedokazivo.