Tschick

2016.
režija: Fatih Akin
scenario: Hark Bohm, Lars Hubrich (po romanu Wolfganga Herrndorfa)
uloge: Tristan Göbel, Anand Batbileg, Nicole Merceds Müller, Aniya Wendel, Anja Schneider, Uwe Bohm

Fatih Akin je autorsko ime koje se vezuje uz identitetska pitanja. Svi njegovi filmovi se na ovaj ili onaj način bave identitetom, njegovom podvojenošću između otadžbine i domovine, naroda i nacije, tradicije i modernosti, njegovim razvojem, izgradnjom, izborom... Opet, on nije jedan od onih nasmrt ozbiljnih, dosadnih predavača, on ume biti čovečno dramatičan, čak i sklon zezanju ne bi li nas uverio da je naša prva i osnovna pripadnost ona koju osećamo prema ljudskoj vrsti, a da je ostalo tek stvar izbora ili dogovora.
Tschick je u velikoj meri odstupanje od Akinove dosadašnje karijere. Migrantski milje pojedinih i pitanje identiteta su samo usputne stvari, dok je tema zapravo odrastanje i traženje kroz gluposti koje uz to ide. Takođe, Tschick se ne može smatrati njegovim ličnim filmom, scenario nije napisao, za to su se pobrinuli prekaljeni glumac i povremeni autor Hark Bohm i debitant Lars Hubrich. Scenario takođe nije originalni, nego je adaptiran od tinejdžerskog romana prerano preminulog Wolfganga Herrndorfa. A to pomalo liči na tezgu.
U pitanju je klasični narativ o odrastanju spojen sa “road moviejem” u kojem će naši mladi junaci naučiti važne životne lekcije dok se vozikaju po cesti u potrazi za nečim. Međutim, ova priča je već na samom početku škakljivija od standarda na tu temu. Naš narator Maik (Göbel) nije baš običan dečarac, iako je stidljiv i smotan sa curama, kao i svaki četrnaestogodišnjak koji gleda svoje raskrupnjale kolege iz razreda i shvata da su mu pizdarije i humor jedina slamka spasa. Već sa domaćim zadatkom u kojem se bavi svojom pijanom, ali dragom majkom (Schneider) uspeva da zaradi nadimak Psiho.
Međutim, splet događaja koji uključuje razrednu lepoticu koja ga ne primećuje (Wendel) i slučajno zbližavanje sa još jednim otpadnikom, našim naslovnim junakom (Batbileg) neizgovorljivog ruskog prezimena, poslaće ga na put kroz sela i pustopoljine na istoku Nemačke (u kojoj su prisutni tragovi pokojnog DDR-a) u ukradenoj Ladi Nivi. Dakle, dva maloletnika u ukradenom autu sreću razne čudne ljude od plemstva na biciklima religioznih seljana, smotanih policajaca do mlade beskućnice Ise (Müller) koja će im se i pridružiti. Pritom njihovo zamišljeno putovanje vodi van granica zemlje, u Vlašku za koju makar Maik smatra da je imaginarna, a Tschick tvrdi da njegova familija delom potiče od tamo (drugi delovi familije su takođe egzotični, Nemci s Volge i jevrejski cigani, uz predominantan azijski izgled).
Čak i uz te povremene egzibicije, čini se da Akin svejedno odrađuje film upitnog kvaliteta za potrebe štanca, moguće čak i za televiziju. Prosto, osnova je toliko standardna i priča prolazi kroz skoro svaki kliše na putu, iako do samog kraja nema ozbiljne pretnje ni na vidiku. Međutim, Tschick je toliko preteran film, postupci likova su toliko ekstremni, pijana majka je tu samo početak, a zaljubljivanje smotanog dečka iz dobre kuće u klošarku koja se dere i psuje čak nije ni kraj, dodatno podvučeni lagano stripovskom estetikom, da je jasno da se Akin očito zeza, a možda čak i otvoreno parodira ukalupljeni žanr.
Koliko me utisak vara, prosudite sami. Jedno je sigurno, tako uvrnut i pun nepoštovanja prema institucijama (poput roditelja, kuće, škole) i uvreženim konceptima (poput religije, duha zakona i normalnosti uopšte), Tschick nijednog trenutka nije dosadan. Prosto, toliko je blesav i preteran.