21.11.16

American Honey

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.


scenario i režija: Andrea Arnold


uloge: Sasha Lane, Shia LeBeouf, Riley Keough





Još uvek vas čudi Trumpova pobeda na izborima? Priznajem, i mene je. Nije postojao nijedan racionalan razlog da ljudi u tolikom broju glasaju za osvedočenog muljatora, zvezdu reality televizije, čoveka koji je vodio onako glasnu i onako gadnu kampanju ne samo bez realnog sadržaja, nego i bez forme, čoveka bez sekunde političkog iskustva koji je razbucao sve strukture svoje partije i spalio mostove za većinom svojih kolega, čoveka koji ima fond od 200 reči, uglavnom uvreda, čoveka rizičnog i neprimerenog da vodi bilo šta, a kamo li najveću ekonomsku, političku, vojnu, pa još uvek i kulturnu silu na svetu. I to u vremenu kada statistika pokazuje skoro punu zaposlenost, stabilan ekonomski rast i oporavak od krize (premda nejednako raspoređen), kada se na referendumima glasa za homoseksualne brakove i legalizaciju marihuane, kada povećanje minimalca, zdravstveno osiguranje i drugi napredni društveni koncepti imaju podršku većinskog dela populacije.


Puno se objašnjenja za takvo iznenađenje pojavilo, a puno će ih se još pojaviti u bliskoj budućnosti. Razgovaraće se o marketinškim strategijama, političkim praksama gospođe Clinton, o manje vidljivom rasizmu, klasizmu i šovinizmu u američkom društvu koji kuljaju na površinu, o neravnomernom ekonomskom položaju i sve većim socijalnim razlikama i “lifestyle” razlikama između urbanog i ruralnog. Tražiće se racionalno objašnjenje za svaku od tih pojava, ali takve analize će se pokazati kao jalove, jer je reč o nečemu potpuno iracionalnom i nemogućem za definiciju. Ljude koji su glasali za Trumpa je nešto iziritiralo da su delom poverovali u njegov narativ iz B-filmova, a delom jednostavno rešili da pokažu srednji prst svemu što se može nazvati sistemom (koliko su pogrešili, vreme će pokazati, a i nije tema). To “nešto” što su ocenili neprihvatljivim se najšire može opisati kao stanje duha u Americi. I u tom smislu je American Honey, film britanske autorice Andree Arnold inspiriran onime što je zapazila dok je sama putovala po Americi, iskustvo posle kojeg mnoge stvari postaju jasnije.
Radnja filma je donekle jednostavna, naročito u kontrastu sa trajanjem od blizu tri sata. Pratimo našu junakinju Star (Lane), predstavnicu najnižeg socijalnog sloja na njenom putovanju kroz američku provinciju sa grupom slično siromašne i besperspektivne omladine na poslu prodaje pretplate za časopise od vrata do vrata. Nju je u grupu pozvao “menadžer” Jake (LeBoeuf) sa kojim će  se Star upustiti u zabranjenu seksualnu aferu. Grupu vodi šefica Krystal (Keough), osoba oštrog jezika i kamenog srca koju zanima samo zarada, ali ipak dovoljno fer da ne potkrada i eksploatira svoje radnike i dovoljno pametna da im dopusti zabavu u velikim količinama, iako će onog ko joj mulja ili je lenj ostaviti na cesti usred ničega. Oni će se tako zabavljati i obijati pragove po bogatim i siromašnim četvrtima Midwesta, a mi ćemo s njima upoznati Ameriku izdeljenu ne na neke imaginarne dve grupe, nego na bezbroj grupica čije granice ne dopiru dalje od dvorišnih ogradi.


Na čisto filmskom planu, American Honey je kompetentno i promišljeno, čak dobro ostvarenje koje ipak ne pomera granice. Andrea Arnold ipak vrši određene intervencije u tipičnu indie estetiku, pre svega snimajući u atipično uskom formatu, iako logika nalaže da bi film sa toliko pejzaža ipak profitirao od “widescreena”. Međutim, uzak format u kombinaciji sa čestim donjim rakursima likove portretira kao veće od života, što se može tumačiti samo ironijski. Drugi postupci su ipak tipičniji: scene seksa iz neprijatne blizine su svojevrsni standard koji ovde ima efekta, upotreba naturščika, uključujući i Sashu Lane u glavnoj ulozi, nije tako radikalna stvar, barem ne u današnje doba, a za vođenje priče od skoro tri sata i bez neke izražene radnje, Andrea Arnold se oslanja na set standardnih pomagala, uglavnom fino tempiranih, tako da ne primetimo ni trajanje ni prazan hod u koji takvi filmovi upadaju.


Sa druge strane, Andrea Arnold je odličan posao napravila sa izborom glumaca, naturščika i profesionalaca, te njihovim perfektnim vođenjem. Istini za volju, osim troje glavnih likova, ostatak minibusa popunjavaju manje ili više standardni tipovi uglavnom plošnih karakterizacija, ali oni deluju autentično. Međutim, Sasha Lane je otkriće za sebe, sposobna nositi glavnu ulogu sa lakoćom, bezobrazlukom i nagoveštajem iskrenosti i pristojnosti. Shia LeBeouf nikada nije bio bolji, a i uloga ljigavca na granici psihopatije sa tek naznakom ljudskosti mu stoji kao salivena. Takođe, Riley Keough je impozantna kao Krystal, hladna, bezizražajna i nepristojno direkta, a njena dinamika sa celom grupom, naročito dvoje ispostavljenih, apsolutno je uverljiva.
Oko, a naročito uho za detalj su vidljivi i u brojnim drugim situacijama. Od očitih razlika između bogatih i siromašnih predgrađa koja ponekad nisu mnogo udaljena jedna od drugih, preko ušljivih motela i napuštenih kuća, pa do pomaknutog stila manje više cele menažerije prodavaca časopisa (i govnarskih priča) koji naprosto “vrišti”, ali ne govori ništa sadržajno. Muzika takođe igra posebnu ulogu u filmu, od apsolutno groznog MTV popa i hip-hopa, preko ironično zabavnih Dead Kennedys čije stihove recitira devojčica iz sirotinjskog naselja, premala da bi shvatila ironiju kao pojam, countrija koji zvuči potpuno različito u trash-birtijama i finim kućama ili kao komentar, crkvenih pesama, pa sve do Brucea Springsteena kojeg gotovo opsesivno sluša jedan pristojan i iskren klijent.


Prava vrednost American Honey stoji u izuzetnoj perceptivnosti filma i izjavi koja se iz predstavljenog može pročitati, jer je Andrea Arnold previše pametna da bi takvu poentu nabijala. Suština se svodi na to da mi skoro tri sata gledamo uglavnom grozna ljudska bića. I ta grozota je sve samo ne uniformna. Bogati su grozni i sebični na potpuno drugi način nego što su to siromašni, narkomani, kriminalci ili nekakav srednji sloj kojeg ovde vrlo malo vidimo. Grozota mladih se drugačije ispoljava nego grozota starijih.


Pa čak su i naši junaci u neku ruku monstruozni u svojoj besciljnosti, svom rečniku, svojim postupcima, svojim stavovima (odnosno nedostatku istih), svom moralu. Najstrašnije od svega, oni su potpuno ispražnjeni od sadržaja, distantni, cinični, samoživi ili u najboljem slučaju kultistički povezani sa svojim užim krugom. Njihove zabave su grozne i bez sadržaja, njihova sparivanja su lišena romantike, njihova komunikacija je okljaštena, ali često agresivna, izgled im je grozan utoliko što njime samo privlače pažnju na sebe, a nemaju šta reći, čak im je i muzika ista takva: glasna, komercijalna, bez sadržaja. Oni lažu, kradu, prostituiraju se na više od jednog načina. Star se možda razlikuje od ostatka jer, kao i Jake, ima makar nekakav (materijalni) cilj i nije sklona laganju i izmišljanju tupavih priča, a takođe prag straha joj je viši nego kod drugih, ali to su tek neke od osobina koje je izdvajaju.
Možemo se složiti da nisu oni krivi i krivca potražiti u siromaštvu. Argument stoji apsolutno, iz njega se može iščitati i slabija socijalna mobilnost u današnjoj Americi, naročito legitimnim sredstvima (recimo kroz obrazovanje i naporan rad). Međutim, to je i dalje opcija, ma koliko teže bilo. Njima ostaje jedino da se nadaju nekakvom instant-dobitku, nekakvoj nenadanoj prečici, a iskustvo im kaže da su im šanse slabe, pa ostaju bez želje. Dodajmo na to bezsadržajnu instant kulturu, komercijalnu muziku, konfekcijske filmove, reality televiziju, internet sadržaje koji razbijaju koncentraciju, možda i loš, nikakav odgoj, pa nam postaje jasno zašto su nepristojni i bezosećajni, prazni.


U tom smislu je American Honey svojevrsna kontra-teza Linklaterovom Boyhoodu sa kojim ima zajedničke tačke u trajanju, “settingu” tipične Americane (mada snimljene iz posve drugog kuta) i temi odrastanja. U Boyhoodu je jedan dečak izrastao u pristojnog momka, ovde momci i cure izrastaju u sve manje i manje pristojne. Međutim, najupečatljiviji lik u Boyhoodu je bila dečakova majka (ovde su roditelji eliminirani iz jednadžbe) koja je žrtvovala sve (uključujući i dobrobit svoje dece) radi socijalne mobilnosti kroz obrazovanje i njoj je, predstavnici neodgovorne “Generacije X” to bilo moguće. Današnjim milenijalcima (ili kako će nazvati generaciju posle) tako nešto zvuči kao fantastika. I besni su, veoma.


Kakve to veze ima s Trumpom, pitate se, kad oni nisu njegovo biračko telo. Ima veze s tim da ih nešto (sistem koji ih je napustio ili šta god) nervira, baš kao što oni nerviraju neke druge ljude (samom svojom pojavom i ponašanjem). A u društvu sačinjenom od nesigurnih, iznerviranih i iscrpljenih ljudi, marginalne budaletine, hohštapleri, karizmatični diktatori, narcisi i šarlatani mogu dobiti svojih pet minuta i to se već dešavalo i znalo se završiti u krvi. Nemojmo se zavaravati da se to nas ne tiče, da kod nas važe druga pravila igre, da smo drugačiji, pametniji, bolji... Svet je globalan, a patološke pojave se vrlo brzo šire.