The Accountant

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Gavin O’Connor

scenario: Bill Dubuque

uloge: Ben Affleck, Anna Kendrick, J.K. Simmons, Jon Bernthal, Cynthia Addai-Robinson, Jeffrey Tambor, John Lithgow, Jean Smart, Andy Umberger, Alison Wright

Film o računovođi... Dakle, vreme je za malo zanimljive matematike. Prisetite se svojih školskih dana i dokaza da je kvadratni koren broja 2 iracionalan broj. Taj dokaz je jedan od briljantnijih primera polaska od suprotne pretpostavke. Istu ćemo stvar napraviti i ovde, obećavam samo bez formula i školskog gradiva. Pođimo od pretpostavke da je The Accountant loš film, u šta nije nimalo teško poverovati.

 Počnimo sa scenariom koji deluje kao da ga je pisala retardirana osoba koja je otišla na kurs dramaturgije i odatle popamtila par šablona, recimo da likovi moraju imati nekakvu pozadinsku priču, pa kakvu god, da krajeve priče treba povezati, a ono ranije podigrano naplatiti, pa kako god, te da za dinamiku treba povremeno ubacivati obrate, što neverovatnije to bolje. To što sve to nema smisla, u celini i u pojedinostima, nema nikakve veze sa zdravom pameću je sasvim drugi par rukava.

Neka je režija tek korektno nemaštovita, zna se kako se rade akcione scene danas (blizina i shaky-cam da zaboli glava od nepreglednosti), kako se ide na dramske momente, kako se izvlače emocije, kako se otkriva pozadina likova (u malim dozama, ali zato često) i kako složiti bleskastu ljubavnu priču. Naravno, i koliko se trajanje može izvući iz količine materijala u scenariju.

Valja i izabrati glumce, što više prepoznatljivih njuški, to bolje. Za protagonistu valja uzeti sposobnog glumca kojem je nalepljena nova etiketa akcijaša, recimo novog Batmana. Neka J.K. Simmons igra staro, pasivno-agresivno džangrizalo sa nešto moći koje našeg junaka lovi. Neka junakova potencijalna devojka bude slatka na onaj nespretan način, recimo kao Anna Kendrick u svojim boljim ulogama. Neka ga tu i John Lithgow u svojoj tipičnoj ulozi podmuklog ljigavca koji se pravi fini. Neka bude tu i glumica u usponu koja će konačno dobiti malo više prostora u studijskom filmu. I još par njuški koje smo već videli negde, u nekom filmu ili seriji, a kojima se nećemo setiti imena baš odmah.

 The Accountant makar na prvi pogled ispunjava sve uslove. Casting je oproban i većina glumaca u podeli igra uloge koje im sasvim dobro stoje i koje su već igrali i varirali nekoliko puta. Scenario je na sve strane, flashback momenti za pozadinsku priču se dele na dve grupe, one toliko puta viđene i one potpuno besmislene koji ruše bilo kakav logički kontinuitet. Obrati i “velika otkrića” se daju nanjušiti daleko unpred. Ima akcije, nespretne ljubavi, “deadpan” i “geekovskog” humora. Čak je i premisa naizgled običnog čoveka koji slučajno nabasa na dobro čuvanu tajnu, pa mora spasavati živu glavu prilično stara i nebrojeno puta trošena. Dakle, znamo za koga navijamo i do koje mere, otprilike kako će se sve završiti i većinu toga između.

Ali jedan je faktor koji smo prevideli: The Accountant je zabavan film, vraški zabavan. Uprkos svemu tome ili baš zbog toga. Naslovni računovođa nije dosadan lik, pored toga što može smuljati poreznu prijavu i svojim forenzičko-matematičkim metodama može naći “curenje” novca staro nekoliko decenija, on je ujedno i mašina za ubijanje golim rukama, priručnim predmetima, ali i snajperskom puškom, usput je autističan i ima pomoć od ženske sa stripovskim britanskim akcentom. Kako ga ne voleti?

The Accountant je ponosan na svoju glupost i svoj besmisao. Tu nema maski i muljanja, to je film koji jednostavno preteruje u svemu i postaje trash. Čak i kada bi sve to bilo potpuno slučajno, ovaj film bi vrlo brzo postao vaše grešno zadovoljstvo koje ne propuštate u noćnom terminu na televiziji, a možda i budući kultni klasik. Ali The Accountant je i više od toga.

Po svojoj strukturi, ako izbacimo par stvari koje obesmišljavaju svaku unutarnju logiku, The Accountant je super-herojski film, prvi u franšizi, takozvani “origins story”. I to je tačno jer je naš autistični računovođa sposoban da ubije svakog ko mu stoji na putu super-heroj, ne različit od nekog Marvelovog lika ili Jasona Bournea. Međutim, u praksi je The Accountant parodija svega toga, i to vrlo vešto izvedena i diskretna, nešto formalno isto, a suštinski potpuno drugačije.

 Zašto bi inače film sasvim obične stvari poput dečije pesmice predstavljao kao nešto sasvim novo i neviđeno? Zašto bi trošio štos iz prastare serije The Saint, samo sa matematičarima kao pseudonimima i vukao nas za nos sve vreme kao da je teško prepoznati ta imena kao očite pseudonime? Zašto bi toliko namigivao i “telefonirao” otkrića? Zašto bi petljao klupko koje ne može raspetljati? Zašto bi izbegavao da pomene termin “autizam” kada ga već nedvosmisleno prikazuje? Zašto bi povrh svega flashback smestio u 1989. godinu, istu onu u kojoj je Rain Man pokupio 4 Oscara?

Ne, The Accountant nije loš film, čak ni nevešto i nepažljivo izveden. Namerno je takav kakav je, lud, uvrnut i nelogičan. Scenarista nije ni retardiran, ni neobrazovan, nego je namerno pisao takav film, doduše uz nekoliko preigravanja i iskliznuća. Uostalom, njegov prethodni film The Judge je patio od potpuno druge vrste problema, previše priča, likova i slepih creva u kojima završavaju, ali su mu dijalozi bili iskričavi. Reditelj Gavin O’Connor se opet previše oslanja na “flashback” scene i za njih daje preočite okidače, ali one, za razliku od rediteljevog prethodnog uratka Jane Got a Gun, ne razbijaju ritam filma, čak pomažu da se podigne tempo. Glumci rade ono što najbolje umeju i zapravo se igrajući tako skrojene likove ludo zabavljaju.

 Sve mi to deluje kao luda žurka na račun studija, a jedino čega se bojim je da će sve biti shvaćeno preozbiljno, da će film puno zaraditi i dobiti obavezan nastavak. To bi bio, čini se, nepremostiv problem.