kritika objavljena na Monitoru
2016.
režija: Antoine Fuqua
scenario: Nic Pizzolatto, Richard Wenk (prema filmu Seven Samurai
Akire Kurosawe)
uloge: Denzel Washington, Chris Pratt, Ethan Hawke, Vincent
D’Onofrio, Byung-hun Lee, Manuel Garcia-Rulfo, Martin Sensmeier,
Haley Bennett, Luke Grimes, Peter Sarsgaard
Za razliku od mnogih autora, Kurosawa nije u svojoj karijeri imao
jedno remek-delo, nego dosta njih, a Seven Samurai (1954) se čak i
među njima ističe po inovativnost, kvalitetu scenarija i genijalno
preciznoj režiji. Zbog toga i ne čudi da je western
rekontekstualizacija Johna Sturgesa, The Magnificent Seven (1960) na
početku dočekana sa nepravedno lošim kritikama koje su inače
sasvim dobrom filmu zamerali što je tek kopija boljeg. Međutim,
umešala se publika, čak više evropska nego američka, i Sturgesov
film je zaradio kultni status. Nakon tri nastavka, prerada
postavljenih u svemir i Stari Rim i televizijske serije, sedam
revolveraša koji brane seljane od bandita su opet dobili
hollywoodski “remake”.
U najgorem slučaju, to bi bila još jedna u moru potvrda da je
“fabrika snova” ostala bez ikakve ideje, pa samo kopa po svojoj
slavnoj prošlosti ne bi li “prelakirala” nešto klasično i to
dobro naplatila. U najboljem, to bi moglo biti novo, savremeno
promišljanje trenutno nepopularnog, ali mitološki potentnog žanra
i njegovih varijacija kroz prostor i vreme. Sa zanatski korektnim,
ali ne više od toga Antoineom Fuquom kome se posrećio Training Day
jednom u karijeri u rediteljskoj fotelji i sa etnički šarenom
postavom revolveraša koju predvodi Fuquin česti saradnik Denzel
Washington, činilo se da ni to žanrovsko promišljanje neće biti
naročito novo i originalno, nego će slediti trag Quentina Tarantina
i njegovog crnog Djanga i šarene mrske osmorke. A ni scenaristi
različitih senzibiliteta, Nic Pizzolatto (serija True Detective) sa
svojim duhovitim nihilističkim monolozima i štancer osrednjih do
bezveznih akcića Richard Wenk (The Equilizer, The Mechanic), kao tim
nisu ulivali naročito poverenje.
A onda – početak. Epska orkestarska muzika i široka veduta u
toplim bojama ne baš toliko stare “35-ice”, apsolutno idealan
početak jednog westerna. Nakon njega je, međutim, usledio hladan
tuš. Usred mise se u crkvi raspravlja o taktici kako se
suprotstaviti lokalnom moćniku, vlasniku obližnjeg rudnika zlata,
koji ima privatnu vojsku i šerifa na platnom spisku i koji se
namerio da poštene farmere otera sa zemlje. A onda se pojavljuje on,
Bartholomew Bogue (Peter Sarsgaard, obično vrsan negativac koji ovde
malo i preteruje) u svoj svojoj zlokobnosti, preuzima govornicu, drži
predavanje o demokratiji, kapitalizmu i Bogu (nepotrebno je
naglašavati koliko to nije bilo moguće u malom i nebitnom gradiću
na Divljem Zapadu iz prostog razloga što je ta politikantska
konstrukcija proizvod XX stoleća i uspona “bezbožničkog”
komunizma), da bi im ponudio nešto što ne mogu prihvatiti, a ne
smeju odbiti i na kraju, za dobru meru, spalio crkvu jer mu se može.
Ne znam čija je to bila ideja, ali takva nesuptilna i ničim
izazvana politizacija je malo čak i gadna. Surovi i nezasiti
kapitalista Bogue je očito nekakav Donald Trump, pa će onda,
logično, Denzel Washington, jednom kada se pojavi, igrati Obamu
pomešanog sa Occupy i Black Lives Matter pokretima. Sa još jednim
takvim logičkim iskliznućem koje ruši karakter filma, The
Magnificent Seven ne bi preživeo. Iskliznuća su se na nekoliko
mesta ponovila, doduše samo u dijalogu koji je zvučao suviše
moderno za western okruženje, ali jednom kada se film vratio svojoj
osnovnoj akcijaško-revolveraškoj priči, sve je bilo bolje.
Zapravo, jedan od najboljih momenata u filmu je okupljanje ekipe. Ona
je svakako šarenija nego u starim westernima, ali svi njeni članovi
imaju karakter. Crni lovac na ucene kao koncept podseća na kasnog
Tarantina, ali ga Washington igra prilično ležerno. Chris Pratt kao
pijanac i kockar u dugovima je zadužen za komične momente. Ethan
Hawke donosi dubinu kao bivši južnjački snajperista smešnog imena
Goodnight Robicheaux koji pati od PTSP-a. Njega u stopu prati kineski
majstor za noževe takođe smešnog imena Billy Rocks (Lee). Uvek
rizičan izbor, Vincent D’Onofrio igra podivljalog čoveka koji
živi sam s medvedima u planini i uglavnom govori nesuvislo. Družinu
još kompletiraju obavezni meksički begunac (Garcia-Rulfo) kojeg
lovac na glave poštedi zatvora i Indijanac (Sensmeier) sa lukom,
strelom, ofarbanim licem i zastrašujućom frizurom. Promenila se i
struktura poslodavaca, pa tako pored obaveznog smotanog farmera
(Grimes), sada imamo i ženu – mladu, otresitu udovicu (Bennett).
Neki će svoj karakter održati jednom kad izbije borba, drugima će
se on putem izgubiti i utopiti u haosu koji je nastao, ali je makar
sekvenca upoznavanja bila koloritna.
U intervjuima je Fuqua govorio da to etničko i rasno šarenilo nije
nikakva moderna intervencija za potrebe filmske industrije ili
publike, već prosto ispravljanje istorijske nepravde: da su
postojali i crni kauboji, da su Azijati gradili železnicu, da su se
tim prostorom smucali veterani obeju vojski iz Građanskog rata, i da
je granica između Amerike i Meksika bila mnogo poroznija nego danas,
pa zašto se svi oni ne bi sreli na jednom mestu. Glupo je govoriti o
istoričnosti nečega mitološkog kao što je to ceo svet westerna
jer kada bi se u njemu ispravljale istorijske neistine, neutemeljene
legende i bedastoće, od njega ničeg više ne bi ostalo. Opet, u
svakom slučaju je legitimno u tu već ukorenjenu mitologiju dodati i
nešto svojega.
Fuqua westernu kao filmskom žanru prilazi jedino kako ume, kao
reditelj akcionih trilera, i to je ovde više nego ispravno. Razlog
tome je bliskost žanrova. Mehanika tučnjave, pucnjave i mužjački
nepristojnog humora je zajednička, kao i svetonazor utemeljen na
pravdi, avanturi i izazovu. Uostalom, nije li i “originalni” The
Magnificent Seven samo “remake” filma iz još jednog
svetonazorski bliskog žanra, istorijskog spektakla? Ograničenja
takvog “akcijaškog” pristupa vidljiva su u scenama borbe koje su
previše moderne, masovne, koreografirane i na licu mesta uz hektičnu
kameru.
Međutim, ima tu sasvim dovoljno westerna u kojem će ljubitelji
žanra uživati. Ima tu klasike, predivnih panorama od kojih zastaje
dah, orkestra kao muzičke podloge, ali i bazično crno-bele
karakterizacije u kojoj je jasno ko su pozitivci, a ko negativci. Ima
tu i Leonea, njegove ružnoće, prljavštine i zlobe ljudskog
karaktera, moralne sive zone, a čak se u jednom trenutku pojavljuje
mitraljez kao tipičan “spaghetti” deus-ex momenat, a njime
upravlja kreatura s povezom na oku. Ima tu i Peckinpahovih potoka
krvi, revizije, aluzija na moderna vremena... Ima i ritma, i tempa, i
akcije, toliko akcije, sasvim dovoljno za dva sata pozornog gledanja.
Veličanstveno možda baš i nije, ali to i nismo mogli očekivati.
Ali da je zabavno – to je svakako.
No comments:
Post a Comment