19.10.16

Night Fare

2015.
režija: Julien Seri
scenario: Julien Seri, Cyril Ferment, Pascal Sid, Tarubi
uloge: Jonathan Howard, Jonathan Demurger, Fanny Valette, Jess Liaudin



Pita mangup u taksiju na semaforu: “Izvinite, je l’ mogu da zapalim?” Taksista odgovara: “Pa, zapali.” Mangup otvori vrata i zapali napolje. Opet počinjem kritiku s lošim vicem, ali istina je da se sa taksistima ne valja zajebavati. Tome nas uči i Night Fare, film koji povremeno izgleda kao dobar vic, a češće kao loš.
Lokalac Luc (Demurger) i Englez Chris (Howard) su nekada bili najbolji ortaci, sitni krimosi na ulicama Pariza. Chris je čak imao devojku Ludivine (Valette) i spremao se za zajednički život s njom, dok nije odjednom nestao, odnosno preselio se u Englesku. Nekoliko godina kasnije, Chris se vraća u Pariz, Luc ga dočekuje i vodi na noć ludog žuranja. Novina je da su Luc i Ludivine sada kao zajedno, a novina je i da Chris nije više usijana glava kao što je bio.
Ostavimo sad ljubavni trougao, tako standardni deo francuskog i ne samo francuskog krimića, on će se povući kao džoker kada zatreba. Suština priče je da se ni žurka nije končala baš bajno za dvojicu (bivših) ortaka, a treba nekako i doći kući. Dva mamlaza ne samo da zaustave potpuno pogrešan taksi kojeg vozi potpuno pogrešan, sablasan tip (Liaudin), nego i Luc pokuša sasvim pogrešan “stunt” u toj situaciji: da drugari zapale i ne plate.
Isprva nam je malo suviše čudno zašto ih taksista tako revnosno prati. Da je u pitanju samo račun od 50-ak eura, on bi ih ili pustio, ili nalupao i naplatio se. Umesto toga, on ih sistematski proganja i plaši, a jasno je da može u jednoj tuči da pobije celu bandu ozbiljnijih kriminalaca (sa svojim potezima podseća na montrealsku trash ikonu, Le Bagmana) i patrolu interventnih policajaca pride. Ima li to veze sa njihovom prošlošću, sadašnjošću, sa taksistinim ludilom ili sa nečim što prevazilazi njihove male živote?
U početku se čini da će nas Night Fare osvojiti svojom atmosferom kojom dominiraju znakovito ćutanje i neonska estetika pojačana sintetičkim soundtrackom, kao da je sve to preuzeto iz Refnovog Drivea, uz semi-monstruoznog negativca koji film drži u balansu između akcije i horora. Međutim, čak i pre polovine filma od ekonomičnih 80-ak minuta pogodiće nas spoznaja da dramaturgija filma apsolutno nema smisla, osim da nas kroz prazan hod otfura od jednog do drugog predviđenog “set-piecea”. Ništa novo za eksploatacijske filmove, ali ovde nije toliko problem što smo sve što vidimo videli već u boljem izdanju, koliko je poražavajuća činjenica da je sve što vidimo granično retardirano.
Da se ne lažemo, ima tu vizuelno zanimljivih momenata, akcionih scena, vožnji i klaustrofobičnih susreta, a tučnjava među prijateljima snimljena skoro potpuno statičnom kamerom čini se kao jednostavno i interesantno rešenje suprotno onoj nepreglednoj varijanti snimanja iz blizine po svaku cenu. Film čak uspe da nas u jednom trenutku navede na krivi trag, iako bi zbog pomanjkanja interne logike u tom trenutku već morali prestati sa praćenjem radnje.
Štos je što osim tih nekoliko bljeskova film zapravo nema smisla, u pojedinostima, kao ni u celini. Zapravo, više izgleda kao nekakav materijal koji treba iseći na inserte i koristiti kao svoj portfolio šta se sve može uraditi u roku od tri meseca za vreme čega je urađeno bukvalno sve, od pisanja scenarija, preko finansiranja i castinga do snimanja, sve to uz budžet od ispod milion eura i u jednom od najskupljih gradova Evrope. Iako je delimično očekivano, ipak treba odati priznanje Seriju i armiji pomoćnika za to što Pariz ne deluje nimalo turistički, nego naprotiv, kao veliki prljavi grad.

 I šta s tim na kraju? Pa ništa, nema veze, film nema veze s mozgom, pa zbog toga ne može baš ni biti zabavan. Svaka čast za trud, ali valjan prouzvod iziskuje i vreme i predan rad. Night Fare to nije.