9.10.16

De Palma

2015.
režija: Noah Baumbach, Jake Paltrow


Čemu lažna objektivnost? Kao, nećemo pričati direktno sa autorom ili ćemo, čak i ako pričamo s njim, njegove reči izbalansirati sa rečima njegovih rođaka, prijatelja i kolega. Da se on ne hvali sam, nego da ga hvale drugi, da se tu pojavi još neka anegdotica iz života ili sa snimanja. Onda je to objektivnije. Jer smo mi, gledaoci, glupi i nemamo filter da prepoznamo zavist, jal, manipulaciju, narcisoidnost.
Dokumentarac koji potpisuju Noah Baumbach i Jake Paltrow ide potpuno suprotnom logikom od većine i demonstrira genijalnost jednostavnosti, od naslova i koncepta do izrade. De Palma je De Palma o De Palmi, sve što čujemo je sam autor-subjekt koji stoji iza svojih reči. Možemo mu verovati ili ne, kako nam volja. A ono što ćemo čuti je metod rada, objašnjenje ključnih scena i tehnike, “background” u kojem je taj metod ukorenjen, bilo filmski (Godard i Hitchcock kao uzori, ali De Palma se poziva i na američke klasike poput Wildera i Wellesa, u pojedinostima na Kubricka i Kurosawu, odnosno na tretman vremena u Barry Lyndonu i Rashomon kojim objašnjava opsesiju reakcijom na događaj), bilo akademski (pre filma je studirao matematiku, fiziku i ruski jezik, moguće zbog tehničke literature), bilo porodični (otac-hirurg je razlog da se već u ranoj dobi navikao na krv, a očeva afera je u njemu pobudila želju za praćenjem ljudi).
De Palma nam izlaže svoju celu karijeru, film po film, ključnu scenu po ključnu scenu, od svojih nezavisnih micro-budget početaka do uspona i padova kod publike i kritike, stavljajući pogotke i promašaje u kontekst vremena i situacije. Kao najplodniji period svoje karijere navodi 70-te, kada je sa svojim prijateljima “novohollywoođanima” kao autor i reditelj imao više kontrole nad svojim filmovima i kada se manje kalkuliralo sa fokus-publikom. Kasnije, kako su rasli budžeti, rasla je i kontrola, a za svaki pogodak i promašaj postoji logičko objašnjenje u raskoraku među željama različitih strana. Naravno, sa vremenskom patinom stariji filmovi izgledaju bolje nego što su u trenutku svog pojavljivanja, ali nas De Palma precizno i osebujno obaveštava o ondašnjem kontekstu, ne libeći se da iznese vrednosne sudove i poneki stari trač ili svađu sa nekim od glumaca, scenarista ili studijskih glavešina.
De Palma je autor koji je voleo da istera svoje i kojem je odgovarala “diktatorska pozicija”, kako je jednom Francis Ford Coppola nazvao ulogu reditelja. I nije mu bilo pravo kada mu to nije uspelo, kada su mu zamerali da je literarni materijal suviše obradio, ili premalo obradio, svejedno, kada mu je kritika ili publika okretala leđa. Doza arogancije je potrebna da bi neko mogao biti reditelj i reći da moderna publika ne zna da se zabavlja, a da moderni spektakli jednostavno ne valjaju u svojoj proračunatosti. Još veća doza je potrebna da bi se predstavilo jedinim naslednikom Hitchcocka u potpunosti, i na planu dramaturgije i na planu estetike, tehnike i filmskog jezika. Ali kada to čujemo direktno od čoveka, to nekako moramo poštovati.
Manji problem sa filmom nema toliko veze sa De Palmom, koliko sa autorima dokumentarca, dvojicom reditelja različitih stilova, veština i backgrounda kojima je zajedničko poštovanje prema svom subjektu. Naime, oni nastupaju fanovski, poštovanje poprima granice idolopoklonstva, pa čak i ne pokušavaju da zađu iza De Palminih problematičnih filmova koji su propali sa dobrim razlogom, poput prenapuhanog Mission to Mars ili auto-reciklaže kao što je Redacted. De Palma će se lako izvući na budžetska ograničenja kod prvog i spoznaju da u Hollywoodu više nema ničega za njega i na plemenite namere kod drugog.

 Ali svejedno, prilika da se čuje autorov glas, bez interpretacije i krivljenja izrečenog se ne propušta. I to ne važi samo za fanove ili buduće filmaše kojima bi De Palmin metodičan pristup i filmaško iskustvo bili od pomoći, nego za sve nas koji volimo da gledamo majstore na delu i čeznemo da saznamo kako to rade. Baumbach i Paltrow reči svoga subjekta ponekad prate kadrovima iz njegovih filmova ili filmova njemu značajnih autora, minimumom privatnih fotografija i snimaka, novinskih članaka i drugog materijala. Zapravo, više i ne treba, osim možda nešto provokativnijih pitanja.