Last Girl Standing

2015.

scenario i režija: Benjamin R. Moody

uloge: Akasha Villalobos, Bryan Villalobos, Danielle Evon Ploeger, Jason Vines

Šta se događa sa takozvanom “Final Girl”, curom koja preživi pokolj, bilo od strane poremećenog čoveka, (mutirane) životinje ili monstruma, jednom kada se horor završi? Prva mogućnost je bajkovita, potpuno u skladu sa fantazijskim svetom (većine) horor filmova: ona preživi i živi srećno do kraja života. Druga je malo ciničnija: ona preživi, ali samo do sledećeg nastavka, a neumrli negativac dobije svoju franšizu.

Međutim, šta se stvarno dešava sa tom curom koja je preživela tragediju? Većina horora i ne pokušava da zapravo sagleda tu problematiku. Logičan odgovor se sam nameće: PTSP i horor svakodnevnog života. Last Girl Standing, dugometražni filmski prvenac Benjamina R. Moodyja, autora nekoliko kratkih filmova i televizijskih serija, bavi se upravo tim pitanjem.

Camryn (Akasha Villalobos) je preživela masakr u šumi tako što je maskiranog ubicu zvanog Lovac (Vines) “pospremila” u njegovu sopstvenu zamku, ali su na njegovom pohodu izginuli svi njeni prijatelji. Camryn od tog trenutka oseća krivicu preživelog, a dane provodi u praznoj rutini odlaska na posao i gledanja televizije u slobodno vreme. Kada spava ima košmare vezane za Lovca koji možda i nije mrtav, a na javi se opseda sa sličnim serijskim ubistvima o kojima skuplja članke, foto-dokumentaciju i sve što joj padne šaka.

Jasno, ona nije na dobrom mestu, ima samo jednu prijateljicu koja je drži iznad vode (Ploeger), ali situacija će se možda promeniti kada upozna novog kolegu s posla, Nicka (glumičin muž, Bryan Villalobos). Biće to teška borba za normalnost, ali možda nije sve izgubljeno...

Last Girl Standing se tek uslovno može nazvati slasherom i hororom, jer je glavnina akcije odigrana u prvih pet minuta. Film zapravo počinje tamo gde se većina filmova s tim etiketama završava. Poštujući žanr, autor će se vraćati motivima i tropama kroz košmare, vešto spajajući izvorni žanr sa ne toliko čestom poetikom indie drame i studije karaktera. U tome mu dosta pomažu raspoloženi glumci, pre svega sjajno odmerena Akasha Villalobos kojoj je ovo tek treći dugometražni film u karijeri. Uparena sa svojim mužem, inače uglavnom epizodistom, ona uspeva da od svog lika izvuče maksimum i tako održi kvalitet filma na solidnom nivou. Moodyjeva režija je takođe sasvim solidna, a vizuelni identitet filma je prilično dobar.

 Problem su, međutim, priča i scenario koji nikako ne uspevaju da odu mnogo dalje od ideje. Ona je, složićemo se, prilično originalna i snažna, posebno uzevši u obzir koliko horor publika zapravo ne voli studije karaktera i dramu kao takvu, ali ipak nije dovoljna da bi iznela celi film. Jednom kada se karte otvore, ono što sledi je uglavnom ponavljanje poznatog. Naprosto, fali dubine. Ali svejedno Benjamin R. Moody pokazuje potencijal da bude zanimljiv autor.