25.10.16

The Fits

2015.
režija: Anna Rose Holmer
scenario: Anna Rose Holmer, Saela Davis, Lisa Kjerulff
uloge: Royalty Hightower, Alexis Neblett, Da’Sean Minor


Ima nečeg magičnog, ujedno predivnog i strašnog u ulasku u pubertet. Naša dečija slika sveta se odjednom raspada pred našim očima, ona odrasla nije ni blizu toga da se uspostavi i nastupa period magnovenja i potrage za vlastitim identitetom. Moje muško iskustvo je bilo prilično zbunjujuće, ali infantilnost (ili u mom slučaju starmalost) nisu toliki problem za preživeti. Iskreno, pojma nemam kako su taj period preživele devojčice koje su se razvijale u devojke, uz sve te promene na telu i hormone koji utiču na psihu.

 Dok je muška adolescencija česta tema na filmu, najčešće u formi filmova o odrastanju i onom famoznom letu koje menja sve, ženska je malo eluzivnija, kompleksnija i stoga ne baš zgodna za kalupljenje u žanrovske forme, premda je bilo pokušaja, nekad čak i uspešnih. U arthouse miljeu, francuska autorica Celine Sciamma se tog trenutka kada devojčica počinje da se razvija u devojku hvata kroz celu svoju karijeru, pritom praveći interesantne i potentne filmove kao što su Water Lillies, Tomboy i Girlhood. The Fits je, možemo reći, američki odgovor na njene filmove, igrani prvenac Anne Rose Holmer smešten u milje jednog omladinskog centra.
Tu svoje vreme posle škole provodi muškobanjasta jedanaestogodišnja curica Toni (Hightower) koja zajedno sa svojim bratom (Minor) trenira boks. Ona je u tim godinama da joj je stariji brat idol i uzor, pa zato prati svaki njegov korak i zanima se apsolutno istim stvarima, a za njegovu blizinu i blizinu njegovog društva je spremna da, uz treninge, radi “ženske” poslove poput čišćenja teretane i pranja veša.
Međutim, kada Toni ugleda žensku plesnu skupinu koja trenira u istom omladinskom centru, njen svet će se iz korena promeniti. Cure koje treniraju ples su lepe i graciozne, nose šminku i imaju lepe frizure, njihovi pokreti su ženstveni, njihova odeća stilizirana, što je sve sušta suprotnost Toninoj neupadljivoj, dečijoj pojavi. U jednom trenutku ona reši da se javi na audiciju i pridruži plesnoj skupini. Istina, u početku je nezgrapna i nespretna, njeni pokreti su grubi, ali iako nije najbolja, nije ni najlošija u grupi. Međutim, sa njenim pojavljivanjem u grupi počinju da se dešavaju čudne stvari: devojke jedna za drugom se onesvešćuju i padaju u trans bez razloga.
 Neki drugi film bi se bavio jednosmernim odrastanjem i bajkovitom transformacijom ružnog pačeta u prekrasnog labuda. Neki drugi film bi za napade onesvešćivanja našao odgovarajuće objašnjenje. Ovde to nije slučaj. Toni do kraja filma neće odrasti, čak se neće ni potpuno opredeliti želi li biti devojčica, dete ili devojka (zapravo nema tu nekog naročitog izbora, vreme je prilično jednosmeran faktor), a za padanje u nesvest, zapravo čest lajtmotiv u filmovima o tinejdžerkama, imamo nekoliko mogućih odgovora, nijedan jednoznačan. Stvar može biti čisto fizičko-hemijske prirode (neki vrag se dešava s vodom), može biti aluzija na biologiju i psihologiju (poput dobijanja prve menstruacije, ulaznica za devojčicu u svet devojaka), može biti potpuni misticizam (demonsko zaposedanje) ili čak organska reakcija na uljeza u grupi, nekoga ko tom društvu ne pripada, što je svakako Toni sa svojim bokserskim pokretima, manirima i stavom.
Autorica, dakle, u 72 minuta koliko film traje ne pokazuje ni najmanju ambiciju da nađe neko jednostavno, pešačko rešenje. Umesto toga, ona nam daje sliku trenutka iz perspektive svoje glavne junakinje. Ovo je možda njen igrani prvenac, ali Anna Rose Holmer vrlo dobro zna šta hoće (njene ko-scenaristkinje su producentkinja i montažerka) od priče i od filma. Ona se oslanja na ono što poznaje, muziku i naročito ples (producirala je dokumentarac Ballet 422), ali ima dovoljno hrabrosti da se upusti i u nove stvari. Ona ne samo da pruža pogled u postupak odrastanja jedne curice, oneobičen misterijom istaknutom i putem “soundtracka”, nego promatra i jedan fizički zaokružen svet: omladinski centar u kojem deca, momci i devojke iz, pretpostavljamo, siromašnog kvarta provode svoje vreme posle škole. Taj centar u njenoj viziji deluje ogromno, nepregledno, potpuno funkcionalno kao svet za sebe, ujedno unutar i izvan našeg, realnog sveta.
 Za sve to savršeno koristi potencijale svoje neprofesionalne glumačke postave. Taj krug ljudi deluje autentično zato što su u pitanju zaista autentične grupe ljudi koje vise po omladinskom centru, cure su stvarno plesačice, a momci stvarno treniraju boks. U tom smislu “ulov” mlade Royalty Hightower je dostignuće samo za sebe: ona ima puno talenta i nesvakidašnje prisustvo na ekranu, retko viđeno kod dece-glumaca. Iz njene perspektive gledamo ceo film i ona to uspeva da iznese sa vrhunskom ležernošću. Obema, i njoj i autorici se smeši karijera na filmu, posebno u američkoj nezavisnoj produkciji za koju je The Fits pravo osveženje i, rekao bih, smisao postojanja.