8.10.16

Perfetti sconosciuti / Perfect Strangers

2016.
režija: Paolo Genovese
scenario: Filippo Bologna, Paolo Costella, Paolo Genovese, Paola Mammini, Rolando Ravello
uloge: Marco Giallini, Kasia Smutniak, Valerio Mastandrea, Anna Foglietta, Edoardo Leo, Alba Rohrwacher, Giuseppe Battiston


Sedam prijatelja iz Rima se okuplja na večeri u stanu jednog para među njima. To je, pretpostavljamo, nešto što i obično rade s vremena na vreme, ali, takođe pretpostavljamo, to nisu učinili već neko vreme. Noć za druženje je ujedno i noć pomračenja Meseca. Izgovor dobar kao i svaki drugi, ali opet nekako ima pomodni, sitnoburžoaski prizvuk.
Reč po reč, gutljaj po gutljaj, zalogaj po zalogaj, doći će na temu još jednog zajedničkog prijatelja koji je opravdano odsutan, razvodi se od žene koja je saznala da ima aferu s nekom mlađom. Ženska solidarnost kaže da je on nedvojbeno svinja. Muška solidarnost kaže da je morao bolje paziti i redovno brisati “digitalni trag” koji je za sobom puštao kako ga ne bi uhvatila.

 Da bi dokazali svaki svoju poentu, prijatelji se upuštaju u socijalno-psihološki eksperiment: svaka poruka, e-mail, chat koji se pojavi na telefonu bilo kojeg od njih će se pročitati javno i svaki poziv će se pustiti na zvučnik da ga svi čuju. Naravno, nekima to nije baš ugodno, iako tvrde da nemaju tajne, što iz “principa”, što iz, jebiga, utilitarnih razloga jer, jebiga, ipak svi imaju tajne za koje ponekad nisu ni svesni koliko su tajne...
Manje bitni podaci, okosnicu ekipe čine muškarci, prijatelji iz detinjstva / mladosti, a žene su postupno pristupale tom društvu. Kako ih je život odveo na različite strane, tako su i njihovi životni uslovi drugačiji:
* Domaćini, Rocco (Giallini), osrednji plastični hirurg koji, prema svom priznanju radi “sise i dupeta za konobarice i sekretarice” i njegova žena Eva (Smutniak), terapeutkinja, imaju kćerku u osetljivoj tinejdžerskoj dobi prema kojoj primenjuju različite pristupe i brak im je, između ostalog i zbog toga, u krizi.
* Lele (Mastandrea) i Carlotta (Foglietta) imaju naoko idiličnu, srednjeklasnu egzistenciju sa dvoje dece osnovnoškolske dobi, ali se ne slažu baš šta će sa njegovom majkom koja živi s njima. Pretpostavljamo da to nije jedina tačka sukoba, pošto su problemi u njihovoj komunikaciji ozbiljniji od toga.
* Cosimo (Leo) i Bianca (Rohrwacher) su od nedavno u braku i žele dobiti dete. On je jedan od onih tipova koji se trudi da deluje mlado i aktivno tako što menja poslove i upušta se u vratolomne poslovne kombinacije koje ga ne drže dugo. Ona je “najsvežija” članica ekipe i odaje utisak otvorenosti i naivnosti.
 * I konačno, Peppe (Battiston), dežmekasti profesor fiskulture, razveden već neko vreme i sa serijom kratkih, beznačajnih veza iza sebe, najavio je da će na večeru doći sa devojkom koju niko od društva nije upoznao, ali se ona razbolela, pa ipak nije došla...
Sad, lako za one male tajne ili stvari koje smo prećutali, zaboravili reći i smatrali nebitnima da njima opterećujemo druge. Ko je ostao bez posla i kako, pa šta radi po tom pitanju. Ko ide kod koga na terapiju, a ko kod koga na operaciju povećanja grudi. Ko se potajno raspituje o staračkim domovima. Koga na poslu gnjave. Ko priča sa bivšim partnerom. Ko se dopisuje na neprimeren način s osobom s kojom nije u vezi. Ali pravi cirkus nastaje kada neko, skrivajući svoju ne baš strašnu tajnu završi braneći tuđu, mnogo težu tajnu kao svoju, kao i kad se otkrije da su neke tajne zajedničke na ne baš primeren način...
 Suština stvari nije “prljavi veš”, njega je uvek bilo i biće ga dok je ljudi, prosto takvi smo, a stoprocentna iskrenost može biti smatrana netaktičnom ili čak uvredljivom. Suština je upravo “digitalni trag” koji za sobom puštamo i naša vezanost na tu tehnologiju kojom, znajući ili ne, delimo svoje živote sa prijateljima, poznanicima, rođacima, ali i potpunim strancima. Za razliku od sociološke drame ili nekakvog triler-zapleta, ovde čak i nije pitanje ko nas i iz kojih namera posmatra (ionako smo usled “šuma” i gužve podataka u principu sigurni od svega osim od oglasa), već šta se dešava kada pred svojim prijateljima, što će reći u sigurnom okruženju, otvorimo “crnu kutiju” koja beleži sve što se s nama dešava, u šta je mobilni telefon evoluirao od svoje prvobitne namere komunikacije u pokretu.
Zapravo je čudo da se moderna drama nije uhvatila te teme, jer bi Perfect Strangers mogao biti model za vrlo dobru pozorišnu predstavu koja u kalup građanske drame unosi pojmovni aparat savremenog života. U suštini, Genoveseov film i izgleda kao vešta ekranizacija teatra, gde se režija ogleda u gradiranju atmosfere od opuštene do neprijatne i pičvajza od laganog podjebavanja do bračnih svađa, stvaranju iluzije kretanja (izlasci na balkon i pomračenje Meseca) i usmeravanju odlično izabranih glumaca u savladavanju vrlo dobro napisanog teksta sa apsolutno briljantnim dijalozima kroz koje se profiliraju i likovi i njihova zajednička dinamika. Zapravo, moja jedina zamerka se odnosi na završetak filma, dosta veštački obrat koji poslednjim scenama negira ono što smo do tog trenutka gledali.
 I konačno, komadić informacije. Ne znam jeste li neko odlučio da postavi Perfect Strangers na daske, ali znam da se za sledeću godinu sprema “remake”. Ne hollywoodski, čak ne ni indie američki, nego španski, i to u režiji Alexa de la Iglesije. Znajući njegov stil, komedija će biti tonalno dominantnija, a pičvajz još i veći. Ja znam da ću uživati, verovatno na drugačiji način nego u Genoveseovoj izvedbi, ali svejedno.