Wiener-Dog

2016.

scenario i režija: Todd Solondz

uloge: Keaton Nigel Cooke, Julie Delpy, Tracy Letts, Greta Gerwig, Kieran Culkin, Danny DeVito, Sharon Washington, Ellen Burstyn, Zosia Mamet, Michael James Shaw

Kako opisati život? Čija je perspektiva merodavna? Ko može biti zaista nepristrasni posmatrač koji će odoleti porivu da se umeša ili ga neće ni osetiti. Prijateljica koja je studirala književnost mi je svojevremeno pomenula neku bugarsku novelu, zaboravih ime, koja je kompletno ispričana iz perspektive polu-cilindra. Zamislite, nekoliko decenija društva kroz “oči” jednog šešira. Ideja mi se učinila genijalnom. Zašto bi čovek bio merilo stvari, a ne jedan šešir.

 Eh, ali te ideje su se setile mudre glave iza hrvatskog spektakla Josef, pa su film gradile oko pločice sa imenom koja se seljakala od jednog drugog vojnika različitih nacionalnosti i na različitim stranama na istočnom frontu klanice zvane Prvi svetski rat. Bilo je tu snage i neke ideje do prve “promene”, možda do druge, ali je sve iza toga već potrošeno, zaključno sa poslednjom, posebno malignom scenom. Uostalom, u to neko doba nas je Spielberg, naravno veštije, proveo kroz isto, samo na zapadnom frontu iz perspektive konja. Živo biće ipak znači više nego predmet...

Zašto nas ne bi jedan pas proveo kroz savremenu američku suburbiju? Jedan običan, domaći pas koji živi u kući i pravi društvo vlasniku, ne lovi i ne luta (ako ne mora). Primetićete, s punim pravom, da takav običan domaći pas ima ugodan, ali dosadan život u kući i oko kuće, centriran na jednog čoveka ili jednu familiju, bez mnogo kretanja i uzbuđenja. Neću osporavati, za većinu pasa to stoji. Ali, kao neko čija su poslednja dva psa usvojena u zreloj dobi da bi potom putovala Balkanom i Evropom, reći ću da su životi nekih pasa ipak dinamičniji od toga.

Pratimo, dakle, naslovnu junakinju, kujicu “viršlastog” oblika, jazavičarku, na njenom životnom proputovanju od šinteraja dalje. Njenim očima ćemo videti svu bedu američke urbane i suburbane srednje klase. Jer, ako smo to mogli kroz oči dečaka u Boyhoodu, zašto ne bismo mogli i kroz oči psa. Rezultati će, naravno, biti drugačiji, a reditelj Todd Solondz, jedna od perjanica američkog indie filma, to podvlači uvrnutim crnim humorom i neskrivenom parodijom.

 To posebno važi za prvu priču koja je i najviše “(anti-)boyhoodovska”. Kujicu je iz šinteraja uzeo otac (Letts) kao utehu i nagradu svom sinu (Cooke) koji je preživeo rak. Majka (Delpy) nije oduševljena, ali to nije ni čudo: roditelji kao da se namerno sabotiraju međusobno. Iako se dečak i kujica dobro slažu (scena u kojoj prave nered skupa je fenomenalno topla), ona će biti katalizator daljih rasprava i monologa u kojima se ispaljuju prilično “freaky” filozofska stajališta. Recimo o slamanju volje, o sterilizaciji ili o smrti. Roditelji očito ne veruju da životinje imaju osećanja, a njihov pristup prema psu bi začudio i one koji pse ne vole. Za njih je umiljata kujica sa svojim životinjskim ponašanjem pre svega neugodnost, a njena bolest je idealna izlika da je se reše uspavljivanjem i nastave po starom.

Kujica ima sreću da je sa operacionog stola uzme veterinarska sestra, Dawn Wiener (Gerwig). Ako vam se njeno ime učini poznato, za to postoji dobar razlog, to je ista ona Dawn Wiener, zvana Wiener-Dog, nesnađena devojčica na početku puberteta iz Solondzovog probojnog filma Wellcome to the Dollhouse. Na to će nas podsetiti i jedan od njenih mučitelja iz tog filma, Brandon (Culkin), primer za to šta se dešava s onima koji su glavne face u osnovnoj školi. On je sada skoro potrošen čovek, niži od nje za glavu, bivši ili možda čak sadašnji narkoman. Ona je za njega premija, ali to u svojoj usamljenosti i nesigurnosti ne zna. Zajedno će krenuti na put, ali “road movie” koji sledi nije od onih kakvih smo se nagledali u indie filmovima, neće voditi nikoga putem spoznaje, samo putem zajeba.

 Kao i kujica, imamo sreću da ne ostanemo s njima. Ono što sledi je jedna od čudnijih i otrovnijih intervencija: muzički intermeco. Što će reći, country pesma o pionirskim naporima i “željom za domom”, sa jeftinom video-animacijom svake žanr-slike onoga kako predstavljamo Ameriku. Biće da je kujica jedna od nepravedno zapostavljenih heroina “ameicane”, osoba koja želi američki san, baš kao imigranti na Ellis Islandu i kao pioniri na putu za Zapad. A biće i da je tu na tapetu Tarantino sa svojim intermecom u The Hateful Eight, ali i pažnja današnje publike koja nije sposobna da pogleda sat i po filma bez pauze.

Kujica opet ima novog vlasnika, Davida Schmerza (DeVito), nesrećnog profesora na filmskoj školi koji je jednom u životu napisao briljantan scenario. Od tog trenutka bezuspešno pokušava da svoj novi rad plasira preko agenta koji ga izbegava i troši svoju egzistenciju utapajući se u negativnosti. Šefica katedre (Washington) mu kaže da mora biti pozitivniji prema studentima i kolegama, da su se vremena promenila, pritom navodeći redom jevrejska imena njegovih zaštitnika koji više nisu tu. Ali šta nova vremena donose? Nadobudne klince koji bi pravili identitetske filmove zasnovane na mišungu visokoakademskih društvenih teorija koje ni sami ne razumeju. Njihove ideje se raspadaju na njegovom prvom pitanju: “Šta ako?” koje simbolizira osnovni koncept, situaciju, možda i štos kao osnovu oneobičenja. Schmerz je tu potpuno u pravu sa zanatske strane, ali to nije istina koju klinci kao klijenti i profesori kao osoblje žele da čuju. Njegov jedini izlaz je radikalan...

Što nas dovodi do nove vlasnice, Nane (Burstyn), žene na umoru, fizički oštećene, slabo pokretne i slabovide, ali zato vrlo lucidne i ogorčene. Njoj u posetu dolazi unuka (Mamet) sa svojim novim dečkom umetnikom imena Fantasy (Shaw) i sa namerom da je pita za novac. Ovog puta nije za drogu, nego za njegovu karijeru. Fantasy izgleda kao cirkus, njegove umetničke ideje deluju ridikulozno, banalno i infantilno istovremeno, ali starica će svejedno pomoći uz komentar i savet. Kada unuka kaže da ima vremena za brak, starica će joj odgovoriti da sada misli tako, ali se vara, mladost brzo prođe. I potpuno je u pravu. Smrt je neizbežna i često dolazi sa apsurdnim smislom za humor.

Wiener-Dog je izuzetno slojevit film čiji sadržaj zahteva dubinsku analizu. Nije tu reč samo o referencama i prozivkama, pa čak ni o ugođaju filma i filmskim šablonima. Ali je istovremeno neujednačen u tonu, nesavršen i u svojoj nesavršenosti zapravo savršen. Solondz očito vrlo dobro zna šta priča, iako bi se svaka njegova poenta mogla nazvati ciničnom.

U prvoj polovini filma on se obračunava sa normalnošću, karikaturalnom verzijom iste ispražnjenom od svakog nepraktičnog, metafizičkog sadržaja (u prvoj priči) i jalovom težnjom za istom (u drugoj). Nije zgoreg primetiti da su vlasnici sve stariji i sve zaglibljeniji u svoje živote, kao i da se imena psa menjaju od slatkih, preko samo glupavih do ciničnih, a kod najdepresivnijeg vlasnika čak i nema ime. U trećoj priči sve nade za normalnošću su daleko u prošlosti, pa je na tapetu moderno društvo i savremena umetnost, ta servilna permisivnost, taj ultra-ozbiljan ton, to uverenje da se naštrebanim frazama menja društvo. U tom svetu je ne samo Schmerz (kao, nema sumnje, dubler za Solondza) zastareo, nego se takvima smatraju i apsolutni klasici. Taj ton se prenosi i u četvrtu priču. Dok umiruća Nana premišlja “šta bi bilo kad bi bilo”, kako bi njen život izgledao da je povukla drugačije poteze, nadobudni Fantasy samouvereno i agresivno brblja o svojoj umetnosti i genijalnosti.

Lovci na lake kritičarske poene će u drugoj polovini filma autoru očitati rasizam jer novo vreme besmisla naseljava slika kroz dvoje crnaca, šeficu katedre i bullshit umetnika, ali to bi bilo pogrešno. Solondz je na misiji da uvredi i trgne što više ljudi, pa je izbor rase legitimna doktrina šoka. Likovi bi bili isti i predstavljali isto i da su neke druge rase, ali ovako možemo bolje sagledati koliko je jednostavno nekom nalepiti etiketu rasiste ili homofoba. Čovek je (čoveku) kreten, nevezano za rasu, uverenja, seksualnu orijentaciju ili lične izbore. U konačnici je sve isto, nebitno i u kurcu, kao iskrena dečija pitanja koja padaju na gluhe uši, snovi o sreći u dvoje, Schmerzova borba sa vetrenjačama za zanatsku korektnost, borba modernog čoveka za mitsku jednakost, Fantasyjeva umetnost, naivnost njegove devojke ili svi potezi koje je Nana mogla povući.

 Pitamo se još gde je pas u svemu tome. Zapravo sa strane, jer je Wiener-Dog tragikomedija o ljudima koju pas samo posmatra mazeći se za hranu. Dok na mlađe možda i može uticati ili poslužiti kao odsudna slučajnost, starijima može biti tek osećaj nekakve rutine ili jedino društvo koje ih trpi. Otud i onakav dvostruki obrat na kraju i još jednom herojska country pesma na odjavnoj špici. Da se ne zaboravi.