A Hologram for the King

2016.

scenario i režija: Tom Tykwer (prema romanu Davea Eggersa)

uloge: Tom Hanks, Alexander Black, Sarita Choudhury, Sidse Babett Knudsen, Tracey Fairaway, Jane Perry, Tom Skerritt

Tom Tykwer je kao autor bio hit trenutka na prelazu u novi milenijum, a meni nije jasno zašto. Nisam video ništa genijalno čak ni u njegovoj ulaznici u svet velikih igrača, Run Lola Run (1998), ceo film mi je bio veštačka furka na originalan i relativno interesantan koncept. Perfume: The Story of a Murder (2002) je u suštini najavio u kom će se pravcu odvijati njegova međunarodna karijera. Biće to zanatski solidni, relativno komercijalni, prolazno gledljivi, “ništa posebno” filmovi kojima je najinteresantniji štos što reditelj sam piše muziku. Zapravo i ne čudi činjenica da je Tykwer poslužio kao donator nešto legitimiteta notornim neznalicama i egzibicionistima Wachowskima za njihovo mega-produkcijsko izdrkavanje zvano Cloud Atlas u kojem su njegove tri priče urednije i zanatski dorađenije.

 Zato i ne čudi relativno slab uspeh i glasna tišina oko njegovog poslednjeg dela, A Hologram for the King. Reč je o ekranizaciji uspešne knjige (opet), urednom i solidnom filmu koji ne govori ništa novo i ništa važno. Osnovna ideja priče je vrlo jednostavna: ostareli prodavac Alan (Hanks) koji se ne snalazi baš najbolje u sve dinamičnijem svetu mora zaključiti posao sa naslovnim kraljem, u ovom slučaju saudijskim, i prodati mu naslovni hologram, odnosno ultra-moderni sistem za poslovnu komunikaciju.

  Relativno jednostavan posao će se zapetljati i odužiti, Alan će ostati nešto duže u stranoj zemlji o kojoj ne zna puno toga i u toku svog boravka će prodrmati svoju učmalu egzistenciju i usput naučiti nešto o sebi i drugima. Na tom putu spoznaje će mu pomagati šofer i vodič (Black), vrlo zanimljiva razvedena doktorka (Choudhury) i povremeno poslovna partnerka iz Danske (Knudsen) koja će mu pomoći da nabavi alkohol u tvrdo muslimanskoj zemlji. Naravno, sve je uslikano kao turistička brošura (Maroko glumi Saudijsku Arabiju) i puno faktografskih nedoslednosti (ne samo alkohol koji se šverca tu i tamo, često pod okriljem ambasada, već i onaj komični odlazak u Meku, kao i verovatnoća da će naleteti na ženu-lekara, pa još lokalnu), ali u principu služi svrsi da pratimo Alanov put spoznaje.

Međutim, tu nema nikakve dubine, njegove promene su površne, njegovi uvidi u novu stvarnost i saznanja takođe. Najbolji štos u filmu je na samom početku kada Alan kao prodavac u reklami deklamuje stihove Talking Heads, pesme Once in a Lifetime, praćen kičastim grafikama kojima je prošao rok trajanja. Stihove koji govore o mogućnosti da se izgubi sve – dom, posao, familija – Tykwer dovodi u kontekst globalne finansijske krize, ali taj kontekst ne produbljuje, kao ni kontekst sve užurbanijeg sveta u kojem je Alan neka vrsta relikta iz prošlosti.

Možda Tykwer zato tera Alana da se seća, da bi on svaki novi detalj o njegovom stanju, iskustvu, razmišljanju ili motivaciji dao kroz flashback. Tako otkrivamo u sećanju na razgovor sa ocem (Skerritt) da je Alan bio pionir “outsorcinga”, što će mu se kasnije obiti o glavu (u suprotnom se ovakav detalj ne bi pominjao u filmu), da je razveden i to ružno, pa zbog toga usamljen, te da je njegova motivacija za opstanak u poslovnom svetu vezana za kćerku (Fairaway) i njene studije. Opet, on nije bankrotirao, sigurno ima nešto imovine koju je priskrbio dok je bio “ajkula”, a i kćerka može uzeti kredit, nije zabranjeno. Tykwer ne ulazi u tu problematiku, prosto ne oseća potrebu za tim, Alan se zeza po Arabiji, leči od depresije i pokušava da prodaje muda za bubrege, odnosno hologram kralju. Kao Eat Pray Love, samo u muškoj, poslovnjačkoj varijanti.

Gledljivo je to jednako koliko i očekivano, začinjeno solidnim glumačkim ostvarenjima. Alexander Black je simpatičan kao šofer koji ima neke “lokalne” navike, ali veliku ljubav prema anglofonoj muzici, a Sarita Choudhury pokazuje eleganciju i zavodljivost kao doktorka na koju Alan pada, kada ne pada pijan na Dankinju, to jest ili kada ne zbija šale uglavnom se referirajući na pojmove iz opšte kulture koji njemu i nama znače nešto, a za stanovnike Tykwerovog filmskog sveta je to nedostižno ili zastarelo.

Međutim, glavno je pitanje kako se Tom Hanks snalazi u nosećoj ulozi koja nije baš u njegovm očekivanom tipu. Odgovor je solidno, jer je on dobar glumac. Štos koji Tykwer nije skapirao sa razbijanjem tipa je to da glumcu treba dati istinskog mesa i soka, a na pustiti ga da sam baulja igrajući ulogu nenamerno smešnog čikice kojeg je pregazilo vreme. Tom Hanks zrači autoritetom i sposobnošću. On je vojnik, on je pilot, on je kapetan broda. On nevoljno, ali sa autoritetom i očinskom blagonaklonošću može promeniti istoriju muzike. On će spasiti svet, ne kao Bruce Willis, nego staloženo, sa planom i punim poverenjem u svoje sposobnosti.

 Jedan drugi glumac savršeno igra čikice koje se baš ne snalaze u svom životu. On se zove Bill Murray i čudo da ga se Tykwer nije setio za ulogu koja bi mu stajala kao salivena. Tom Hanks kao glumac pokazuje mudrost svojih sve-američkih tipičnih likova i ne odstupa previše od izvedbe kakvu bi imao Bill Murray. Hanks je igrao i neobičnije likove u neobičnijim situacijama, kao primeri mogu poslužiti The Terminal i Cast Away. Ali u A Hologram for the King njegov lik nije tako napisan da bi se od njega stvorila vrhunska uloga.