20.10.16

The Sea of Trees

2015.
režija: Gus Van Sant
scenario: Chris Sparling
uloge: Matthew McConaughey, Ken Watanabe, Naomi Watts


Naomi Watts. Sjajna glumica sa najlošijim castingom posle Nicolasa Cagea. Ona ne bira uloge, one biraju nju. Ona prihvata sve, verovatno po sistemu šta prvo pristigne. Dakle, ako imate sreće, ona će se pojaviti u vašem trash filmu koji radite sa napušenom ekipom iz bloka. I biće sjajna kao uvek, ma koliko materijal bio užasan. I zbog te kletve da bude sjajna sa loše napisanim likom u užasnom filmu, ova sjajna glumica možda nikada neće postići formalni uspeh i pokupiti neku zvučnu nagradu.

 Da bira uloge prema kvalitetu ponuđenog materijala, ovu u The Sea of Trees bi preskočila. Pa makar propustila priliku da radi sa Gusom Van Santom koji nije ni bleda senka onog snažnog autora iz 90-ih i ranih 2000-ih. Pa makar propustila šansu da deli scenu sa Matthewom McConaugheyem kome je lako da skuplja izazove nakon što je pokupio lovorike za par godina sjajno vođene karijere. Bez njih dvoje, The Sea of Trees bi bio očitiji primer onoga što zaista jeste: jedne prazne melodrame, lenjo napisane, pogrešno režirane, koja pati o toga da je svaka autorska odluka bila apsolutni promašaj.
Naslovno more drveća je šuma Aokigahara u podnožju planine Fuji u Japanu, poznata kao mesto na koje masovno dolaze samoubice. Zanimljivo, ovo je već drugi film smešten u tu šumu ove godine, nakon jednog nemaštovitog horora iz januarskog termina za sahranu slabih naslova. Jedan od tih samoubica je i profesor Arthur Brennan (McConaughey) koji dolazi u Japan sa kartom u jednom pravcu i bez prtljaga sa jasnom namerom da se sahrani na račun japanske države, kao da je to moguće tek tako. On će otići u šumu, taman krenuti da guta tablete, kada iz grma izleti još jedan kolega (Watanabe) koji se predomislio, pa sad želi da izađe iz guste šume. Brennan, dobar čovek kakav je, reši da odloži svoje planove za kasnije i pomogne mu da se izvuče.
The Sea of Trees definitivno nije film o šumi Aokigahara, jer je ista uslikana kao i bilo koja druga šuma na svetu, ni po čemu specifična, niti zlokobnija od prve šume koja vam padne na pamet. Scenarista Sparling i Van Sant čak ne ulaze u problematiku fenomena tog mesta, niti postavljaju pitanje zašto ljudi dolaze baš tu da bi se ubili. Toliko da se zapitamo zašto je Brennan krenuo na toliki put od svoje skromne profesorske plate kada je tableta mogao da se naguta i u toploti doma svog ili u prvoj obližnjoj šumi ako mu je baš do šumskog ambijenta.
 Možda je, nadamo se, film o samoubistvu kao takvom. Teško, iako su samoubistva česta Van Santova tema. Ovde je jedini zanimljiv momenat borba za život u ključnom trenutku i potreba da se pomogne drugome pre nego što se nastavi sa svojim planovima. Čak ni potencijalna ironija situacije u kojoj se dvojica samoubica bore za preživljavanje nije iskorištena sa stilom ili makar sa elementarnim osećajem. Naprosto, ne hvata se ljudska psiha i njeno stanje u tim trenucima odluke da li život ima više smisla. Ono čime se Sparling i Van Sant bave su McConaugheyevi glomazni monolozi u kojima kuka nad sudbinom (solidno izvedeno, nimalo impozantno) i Watanabeove neme reakcije i lakonski odgovori.
A onda, za šlag na torti, tu su flashback momenti na Brennanov prethodni život. Tu ćete se upecati, misleći da je bit filma uzrok njegove depresije iz koje jedini izlaz vidi kroz samoubistvo u japanskoj šumi. Ali vraga! Sve što su nam pripremili autori su dosadne, tipske scene s posla i iz kuće, te loš brak sa suprugom Joan (Watts) kao uzrok svih problema. Ne, nije to ni studija iz bračnog života, jer se dešavaju melodramatski obrati kada žena koja kinji ionako depresivnog muža (koji je btw vara) postaje bolesna žena bez koje on ne može da zamisli svoj život. Čak je i ironija sudbine kako ona gine (nije neki spoiler, zašto bi se profa ubijao kada je ponovo otkrio ljubav) još jedan plastičan, besmislen melodramatski obrat.
Tako retardirano napisan da se prosto zapitamo je li Sparling isti onaj autor koji je napisao zanimljivi žanrovski naslov Burried, ovakav scenario stavlja nemoguće zadatke pred glumce koji se upinju da ne izgledaju kao kompletni kreteni. To im uspeva i treba im odati priznanje za stoičko podnošenje muke, ali slaba je to uteha kada u filmu nije moguće naći jednu pozitivnu stranu. Van Sant režira bez odnosa do materijala, reklo bi se čak i bez iskrenog interesa za isti, dosadno i nepažljivo, čak puštajući onu neprimerenu muziku da se vrti u pozadini kroz veći deo filma. Prosto je neverovatno da autor tog kalibra dozvoljava sebi da snimi film bez ikakve želje da nešto s njim kaže.
 S tim u vezi, jeste li primetili koliko su indie, a posebno queer autori iz 90-ih prolupali u novom milenijumu, toliko da prave potpuno prazne, bezidejne filmove? Još se oporavljam od Arakijevog poslednjeg uratka da bi me dočekao Van Sant sa ovim tupilom. Je li to normalno? Priča se za autore Novog Hollywooda da su se izlizali, potrošili, ostali bez ideja i otišli u kiselinu, ali to je nekako i logično: njima je kako god okrenemo vreme za penziju, ne možemo očekivati snagu i lucidnost kakvu su imali pre 40 ili 50 godina. Ali autori koji su svoje karijere izgradili 90-ih godina nisu uopšte toliko stari da bi, čast izuzecima, sebi dozvoljavali ovakve brljotine.