Barney Thomson / The Legend of Barney Thomson

2015.

režija: Robert Carlyle

scenario: Richard Cowan, Colin McLaren (po romanu Douglasa Lindsaya)

uloge: Robert Carlyle, Emma Thompson, Ray Winstone, Tom Courtenay, Ashley Jensen, James Cosmo, Martin Compston, Kevin Guthrie, Stephen McCole

Zašto se glumci ne zadovoljavaju time da budu samo glumci? Je li im sujeta zaista ne da mira, pa pomisle da su spremni za kompletno autorstvo nad filmom ili makar “samo” za režiju. Vrlo malo njih pokazuje ikakvo poštovanje do realnosti i zahtevnosti posla pa, pored toga što su se domogli fotelje, vole da stanu i pred kameru. Režirati bez formalnih adekvatnih znanja nije nimalo lako, a režiranje samog sebe kao glumca je u tim situacijama nemoguće.

Robert Carlyle, glumac vrlo pamtljiv kod drugih reditelja u kultnim filmovima kao što su Trainspotting i The Full Monty, pravi jednu osnovnu grešku: da se hvata nečega što ne zna, jednu kardinalnu: da precenjuje svoje mogućnosti i gomilu malih grešaka uslovljenih sa prvom i osnovnom. To toliko dominira da slučajni pogodak slavimo kao neko stvarno dostignuće. I to je šteta, jer Barney Thomson obećava svojim blesavim izvornim materijalom i glumačkom postavom da bi mogao biti zabavan film.

U pitanju je ekranizacija prvog u seriji romana o mlitavom berberinu (Carlyle) koji sticajem okolnosti upada u komično-opasne situacije. Ovde nakon pedesetak godina prosečnog, dosadnog života upada u zaplet o serijskom ubici nakon što slučajno ubije svog šefa (McCole). Tu je lokalni milje neveselog predgrađa Glasgowa, tu su dva uvrnuta policajca (Winstone, Courtenay) koji pokušavaju da reše slučaj i tu je njegova uvrnuta majka (Thompson). I to se sve slaže u zaplet koji apsolutno nema smisla i koji služi kao kostur na koji se kače crnohumorni skečevi. Verovatno je sve zamišljeno kao franšiza, ali se neko prilično preračunao...

Film ima svojih momenata, bez daljnjeg, što je i za očekivati od tako blesavog materijala. Čak ni zamerke dela kritike da je tu na delu žestoka mizantropija ne stoje. Ne treba poklanjati previše pažnje nečemu što je u startu neozbiljno. Ali problem je pre svega u tome što smo nešto takvo već viđali po filmovima, kao i u književnosti. Možda je tu Filth nekakva polazna tačka, ali taj film je imao više momentuma, više ludosti, više ljudske gadosti, pa čak i nekakvu, kakvu god, poentu. A ne bi bilo loše prisetiti se i “barber-noira” braće Coen, The Man Who Wasn’t There čija je osnovna premisa vrlo slična, ali koji je bolji, dublji, stiliziraniji, dramaturški i režijski daleko bolji film koji, eto, nije imao previše sreće sa publikom.

 Najbolja stavka filma su glumci, pre svega Ray Winstone kao policajac nadrkan na ceo svet zato što je premešten u pripizdinu i Emma Thompson kao protagonistina majka. Zanimljivo, glumica je tek par godina starija od svog primarnog glumačkog partnera, ali stav i njena gluma (uz obilje odlične maske i šminke) su glavni razlozi zašto to nije ispalo jeftin štos. Šteta je jedino što Carlyle ostaje potpuno u njihovoj senci. Kao glumac, to jest. On je ovde anemičan. A za to je kriv sam Carlyle kao reditelj.