29.10.16

Swiss Army Man

2016.
scenario i režija: Dan Kwan, Daniel Scheinert (The Daniels)
uloge: Paul Dano, Daniel Radcliffe, Mary Elizabeth Winstead, Shane Carruth, Richard Gross


Koliko se dugo film može voziti na jednu te istu foru? Pretpostavljamo, ne dugo, ali nas autorska veština prodavanja jedne te iste fore može itekako iznenaditi. U ovom izrazito čudnom filmu je osnovna fora sadržana u naslovu koji je asocijacija na “Swiss Army Knife”, ultimativni džepni alat sa najrazličitijim nastavcima koji se izvlače. Kako čovek može biti alat na rasklapanje? Polako, sve u svoje vreme.

 Ovo ludilo od filma počinje na pustom otoku sa depresivcem koji je očito već dugo tamo, pa je rešio da si prekrati muke pomoću stare, dobre omče. Međutim, u ključnom trenutku on ugleda utopljenika kojeg je more izbacilo na plažu. Neće mu uspeti da ga oživi, ali će mu odmah naći dve funkcije: leš iz sebe izbacuje čistu, pijaću vodu i prdi dovoljno da može biti upotrebljen kao jet ski. Tako počinje dugo putovanje kući našeg samoubice Hanka (Dano) i njegovog novog najboljeg prijatelja kojem nadene ime Manny (Radcliffe).
Štos sa Mannyjem je da, iako je mrtav, može poslužiti kao oruđe preživljavanja. Gasni motor i pumpa za vodu su samo početak, ispostavlja se da je uporaban kao “makeshift” puška ili barem praćka koja iz usta izbacuje tvrde predmete impozantnom brzinom, sekira, rezervoar kiseonika, prevozno sredstvo i ko zna šta sve još. Ali dodatni štos je da Manny govori, ali se ničeg ne seća o životu, a svi njegovi eventualni pokreti su potpuno nevoljni, poput recimo erekcije svaki put kad vidi sliku devojke na Hankovom telefonu.
Manny i Hank su pre svega drugari i svoj surealni put će preživeti isključivo zbog toga. Kako možete biti drugar sa lešom? Hm... Kako leš govori, ili prdi, kad smo već kod toga? Očito, u ovom svetu važe neka druga pravila. Kako se Manny ničeg ne seća, njih dvojica će se upustiti u filozofske razgovore, iskreno naivna pitanja i odgovore, kao u nekoj uvrnutoj, čudačkoj verziji dečijeg filma. Pomislite na uvrnuto-egzistencijalne verbalne egzibicije kružoka Jonze-Kaufman-Gondry presečene sa gilliamovskim vizualizacijama sa ekstra-čudnim likovima i njihovim dogodovštinama.
 Može li autorski dvojac koji se potpisuje kao The Daniels, inače poznat po video-radovima, spotovima i reklamama, isfurati priču od početka do kraja tako da je pratimo sa jednakim zanimanjem i uživljenošću? Baš i ne, iako nisu daleko od toga. Kratki video-radovi i serije takvih klipova su plodnije tlo za čudački humor i štoseve koji dobijaju na snazi sa ponavljanjem. Na filmu to zahteva malo više veštine, spisateljske i rediteljske, pre svega glede tempiranja, na čemu dvojac mora još poraditi.
Neke druge stvari su izuzetno uspele, poput vizualizacije i muzike, pa čak i odnosa do toga u kojem se ruši četvrti zid (junaci će zapevati temu). Sjajno je pogođen i “casting”. Daniel Radcliffe ima tu čudno-naivnu “dorky” auru koju vuče još od Harry Potter filmova i to ovde dolazi do izražaja u jednom potpuno novom svetlu. On pokušava da se tog “typecasta” otrese na sve moguće načine, birajući najrazličitije uloge, ali možda je rešenje u tome da je, kao ovde, jednostavno prihvati i izvrne. Sa druge strane, Paul Dano je jedan od ekspresivnijih glumaca koji može odigrati najširi spektar čudnih i disfunkcionalnih likova, na čemu ovde kapitalizira.
Hank je svakako nesnađen tip, ali može proći kao onaj tužni, benevolentni ludak kakvog možda sretnete na ulici ili u autobusu i ne primetite ga. Njegova opsesija sa mladom ženom koju je toliko puta sreo da ju je počeo pratiti i slikati telfonom govori tome u prilog. Izbor Mary Elizabeth Winstead za tu ulogu (kasnije će, osim slike i pojave u snolikim flashback momentima dobiti i poneku liniju dijaloga) vrlo je pametan potez jer glumica zrači običnošću, svakodnevnošću i pristupačnošću osobe koja živi tu pored nas. S tim u vezi, sasvim je validna teorija da je cela ova nadrealna avantura zapravo samo Hankov san, u trenutku samoubistva ili ne.
 Na kraju, je li Swiss Army Man film za svakoga? Ne, teško da je za bilo koga per se, osim za autore koji su ga radili za sebe. Mi se možemo pitati šta im sve to znači i šta su s tim hteli postići, ali tako nećemo nikuda stići. Treba se prepustiti i koliko je to moguće uživati ili se čuditi ovoj neobičnoj priči o drugarstvu.