30.10.16

Lolo

2015.
režija: Julie Delpy
scenario: Julie Delpy, Eugenie Grandval
uloge: Julie Delpy, Dany Boon, Vincent Lacoste, Karin Viard


Julie Delpy je bez svake sumnje lepa žena i vrlo dobra glumica. Sposobna je da odigra i čistu empatiju i čistu hladnoću, prirodno šarmantna, ali spremna na razne transformacije, čak u pravcu ljudskih monstruma. Nije nju Linklater slučajno izabrao da igra Celine u Before filmovima, ona je jedna od onih glumica koju možemo gledati kroz vreme i biti fascinirani njenom pojavom. Ali niko nije ni bez mane, ni bez greha.

 Kod nje je to megalomanija kao forma sujete. Ona bi sve: režirala, pisala, igrala, birala i izvodila muziku, montirala, ako je ikako moguće sve odjednom. Nije to formalno neizvedivo, zabeleženi su slučajevi, naročito na amaterskim i “no budget” filmovima, ali za tako nešto treba vremena, ludačkog entuzijazma koji profesionalci uglavnom ne gaje i genijalnosti. Za jednu glumicu, koliko god dobra bila, kompletno autorstvo je u startu stvar za diskusiju.
 Sa svoja dva Two Days filma, naša se Julie igrala Linklatera i njegovih Before filmova, šetajući sebe i partnera u dva grada i kroz romansu i komediju komentirajući život. Falilo je tu i dubine i živosti, a ponajviše originalnosti i smisla, pa ni poeni dobiveni na šarm nisu puno pomogli. Sa svojim poslednjim filmom Lolo Julie Delpy ostaje elementarno u žanru romantične komedije, ali se u izvedbi vide drugi uticaji.
Prva asocijacija je Woody Allen i logična je čim lik koji rediteljica sama igra otvori usta. Tu je stidljivost, osećaj sramote, tu su seksualne neuroze i hipohondrija. Julie Delpy skida štoseve, ali pametno i dozirano, pazeći na osnovnu nit priče. Ona je, pak, preuzeta iz američke komedije Cyrus. Otuda ime u naslovu i ideja o odraslom sinu koji uništava svaku majčinu ljubavnu vezu. Ideja za ideju i štos za štos, ali kako to izgleda kao celina?
Zapravo, skoro do samog kraja začuđujuće dobro. Film počinje sa odmorom u Biaritzu na koji su otišle dve Parižanke zaposlene u svetu mode. Nasuprot razvedenoj, nesigurnoj i logorejičnoj Violette (Delpy) stoji Ariane (Viard), slično brbljiva, sklona prostačenju i sa vrlo liberalnim pogledima na seks u stilu Samanthe iz serije Sex and the City. Njih dve izabiraju dva nasumična lokalca, Ariane čisto u rekreativne svrhe, ali se Violette u svoju “večeru” Jean-Renea (Boon) zaljubljuje instantno. Mislim, frajer možda govori sa seljačkim akcentom i ne zna da se obuče, ali je dobar, pažljiv i ambiciozan, i, najvažnije, dolazi na novi posao u Parizu, pa tako njihova veza nije osuđena na propast.
 Ali Jean-Rene ne zna da Violette ima odraslog sina, naslovnog Loloa, tepanje od Eloi (Lacoste), još manje zna kakav je on lik i kakav je njihov međusobni odnost (zamislite samo kakav može biti odnos majke i sina koji ne pokazuje nameru da se odseli od kuće). Stoga nesrećni Jean-Rene nema ni najblažu ideju u šta se upustio i šta mu mali dripac sprema, dokle je spreman da ide i sa kojim motivima. Ono što počinje kao klinačka spačka (alergen u odeći koji izaziva svrab), vrlo brzo poprima sociopatsku notu (lekovi u piću na važnom društvenom događaju), da bi na kraju postalo opasno po život. A majka kao majka, posebno samohrana, automatski drži stranu svom sinu, naizgled svesna njegovih mana, ali sa uvek spremnim izgovorom.
Sve se to nekako drži do pred sam kraj. Verbalni štosevi i akrobacije su izrazito lokalno obojeni, teško prevodivi na druge jezike i zbog toga autentični (ovo je autorici prvi potpuno francuski i pariški film), ali je kontekst univerzalan, a spoj između ta dva vrlo gladak. Pitaćemo se tu i tamo kuda to ide sa tolikim ponavljanjima sličnog i postepenim podizanjem uloga, ali na našu sreću Julie Delpy je bolja glumica nego scenaristkinja (o režiji da i ne govorimo), pa nam je ugodno dok je gledamo uparenu sa nespretnim Boonom i psihotično veselim Lacosteom.
Ni skretanje prema trileru intrige prema kraju nije ekstreman i neočekivan potez, ali ovde je to izvedeno vrlo naprasno i nevešto, tako da ruši ležerni ton koji se provlačio kroz celi film. Lolo najdenom postaje izrazito ozbiljan i to deluje veštački, jer ne samo da ruši komediju koju je do tada gradio, nego ne uspeva da razvije trilersku napetost, niti da bude ozbiljna studija edipalnosti kod mlade, blazirane i indisponirane buržoazije, što je neskrivena namera. Na kraju se Julie Delpy ni toga ne drži do kraja, nego sve još jednom okreće nazad na happy end, koji i očekujemo u ovakvim laganim komedijicama. Ali zez je u tome da je ritam već nepovratno izgubljen.
 Tvrdnja s početka još uvek stoji: neka se Julie Delpy bavi glumom. To joj odlično ide. Za ovo ostalo ipak treba i više šlifa i drugačijeg šlifa.