22.10.16

Misconduct

2016.
režija: Shintaro Shimosawa
scenario: Simon Boyes, Adam Mason
uloge: Josh Duhamel, Anthony Hopkins, Al Pacino, Alice Eve, Julia Stiles, Malin Akerman, Byung-hun Lee


“Dobar dan, gospodine Hopkins, ja sam XY, filmski producent. Pripremamo triler/neo-noir u stilu 90-ih pod nazivom Misconduct i imamo ulogu koja je kao stvorena za vas. Znate kako kažu, laka lova, prava lova. Gospodin Pacino isto igra u filmu.”
“Al Pacino... Hm... S njim još nisam igrao. Što da ne...”
***
“Dobar dan, gospodine Pacino, ja sam XY, filmski producent. Pripremamo triler/neo-noir u stilu 90-ih pod nazivom Misconduct i imamo ulogu koja je kao stvorena za vas. Znate kako kažu, laka lova, prava lova. Gospodin Hopkins isto igra u filmu.”

 “Anthony Hopkins... Hm... S njim još nisam igrao. Što da ne...”
Pretpostavljam da su tako izgledali pregovori zbog kojih na papiru Misconduct izgleda kao legitimna filmska poslastica za sve nas nostalgične za vremenima kada je triler bio noseći žanr Hollywooda i kada su Pacino i Hopkins žarili i palili po velikim ekranima i bioskopskim blagajnama. Verovatno su, veselnici, mislili da će imati kakvu impozantnu zajedničku scenu, možda i svaki po ubitačan monolog, pa će pokazati mlađim glumačkim naraštajima kako to rade pravi majstori. Ako još uzmemo u računicu da, osim njih, možemo gledati mlade i lepe glumice srednjeg hollywoodskog ešalona i Byung-hun Leeja kao komadić uvozne, korejske egzotike u, pretpostavka se sama nameće, ulozi pamtljivog negativca, Misconduct bi morao biti sasvim solidno iskustvo čak i kad glavnu ulogu nosi bezlični Josh Duhamel.
Zeznuo sam se ja kao gledalac, baš kao što su se zeznuli i Al Pacino i Anthony Hopkins kao glumci, učesnici u ovom sklepanom projektu, debitantskom rediteljskom ostvarenju producenta Shintara Shimosawe (The Grudge) po scenariju ljudi odgovornih za opskurne, uglavnom sranjkaste horore tipa Hangman Simona Boyesa i Adama Masona. Razlika u stepenu naših zajeba je u tome što su oni za svoj ipak dobili sasvim pristojne honorare, a ja jedino priliku da napišem kritiku. Svakom svoje, što bi se reklo.
 Anthony Hopkins igra farmaceutskog magnata i govnara svetske klase koji drži monopol, korumpira vladine agencije i fura svoju trofejnu, dosta mlađu ženu Emily (Akerman) kao paradnog konja. Međutim, Emily nije samo obična sponzoruša, već jedna od onih koja će se, ako treba, i javno posvađati sa svojim mužem i preživeti bez posledica. Međutim, nakon jedne svađe, nje nema kod kuće, a magnatu imena Denning stiže poruka na mobilni telefon sa njenom slikom sa raspuklom usnom. Ona je oteta, otkupnina je 2.5 miliona, a matori treba da je donese u galeriju za vreme posećene izložbe. Naravno, on izbegava policiju, ali zato kontaktira stručnjake za otmice koje predvodi Julia Stiles. U galeriji se dešava i jedini iskreno zanimljiv momenat filma, kada matori Denning zvekne ljigavog galeristu koji pokušava da mu uvali neku sliku misleći da radi s otmičarima.
A onda, prelaz u “nedelju dana ranije” modus u kojem upoznajemo ambicioznog mladog advokata koji nije baš daleko dogurao. Njega generički i bezlično, kako on to već ume, igra Josh Duhamel. Našem advokatu čija žena (Eve) tuguje zbog spontanog pobačaja i zatrpava se u posao medicinske sestre ni kod kuće ne ide najbolje, pa zato pristane da obnovi kontakt sa svojom bivšom iz studentskih dana. Pogađate, to je Emily, ista ona koja će kasnije biti oteta i koja mu donosi “na tanjiru” podatke koji bi mogli razjebati matorog Denninga, a njemu napraviti karijeru. On ih, sav ponosan nosi svom šefu kojeg igra Al Pacino kojeg jareća brada izdaje kao sumnjivca, i slučaj se pokreće.
A onda Emily završi mrtva, naš mladi advokat u problemu i pod pritiskom sa raznih strana, a slučaj u čabru. Usput se još pojavljuje plaćeni ubica na motociklu, Lee, koji za ko zna čiji račun čisti dokaze i izvrće slučaj. Dakle, umesto intrigantnog trilera sa ucenom, intrigom i obmanom ili procesne varijante “zviždačkog” usmerenja koja ne štedi velike korporacije i male ljude u publici uverava da imaju šanse protiv farmako-mafije, na kraju dobijamo pseudo-akcioni bućkuriš sa nelogičnim obratima, ludačkom montažom, nekompetentnom režijom i karikaturalno plošnim likovima bez ikakve težine. Čak i neo-noir ugođaj deluje lažno i plastično, baš kao i lokalna sredina, New Orleans, gde je film sniman i smešten.
Što se tiče glumaca, Josh Duhamel koji je svoju najbolju ulogu ostvario u ne baš sjajnom Scenic Route ovde ne uspeva da svoj lik pretvori u noseći i ostavlja ga na nivou generičkog dobrog momka koji se upleo u situaciju kojoj nije dorastao. Byung-hun Lee je osebujan kao pretnja, ali obesmišljen okljaštenim scenariom. Julia Stiles je nepamtljiva u svojoj praznjikavo napisanoj ulozi, a Malin Akerman preglumljuje i prilično je neuverljiva kao “femme fatale”. Zapravo, polu-katatonično ostvarenje Alice Eve ima ponajviše smisla u celom filmu, uz nedoumicu je li to slučajno.
 A očekivane glavne zvezde, naši veterani? Oni su solidni, kao što to od njih očekujemo, ali potpuno svesni dveju činjenica: da više ne uživaju u glumi kao nekada i da su suviše dobri glumci za ovako slab film. Hopkins je kao beskrupulozni bogataš čak i bolji nego Pacino kao beskrupulozni advokat, a razliku čini Pacinov blesavi južnjački akcenat i oslanjanje na manirizme. Da su se ranije sreli, možda čak u nekom tezga-trileru 90-ih, to bi bolje izgledalo. Čak je žalosno gledati ih u nečemu ovako trapavo izvedenom i zakasnelom.