De Palma

2015.

režija: Noah Baumbach, Jake Paltrow

Čemu lažna objektivnost? Kao, nećemo pričati direktno sa autorom ili ćemo, čak i ako pričamo s njim, njegove reči izbalansirati sa rečima njegovih rođaka, prijatelja i kolega. Da se on ne hvali sam, nego da ga hvale drugi, da se tu pojavi još neka anegdotica iz života ili sa snimanja. Onda je to objektivnije. Jer smo mi, gledaoci, glupi i nemamo filter da prepoznamo zavist, jal, manipulaciju, narcisoidnost.

Dokumentarac koji potpisuju Noah Baumbach i Jake Paltrow ide potpuno suprotnom logikom od većine i demonstrira genijalnost jednostavnosti, od naslova i koncepta do izrade. De Palma je De Palma o De Palmi, sve što čujemo je sam autor-subjekt koji stoji iza svojih reči. Možemo mu verovati ili ne, kako nam volja. A ono što ćemo čuti je metod rada, objašnjenje ključnih scena i tehnike, “background” u kojem je taj metod ukorenjen, bilo filmski (Godard i Hitchcock kao uzori, ali De Palma se poziva i na američke klasike poput Wildera i Wellesa, u pojedinostima na Kubricka i Kurosawu, odnosno na tretman vremena u Barry Lyndonu i Rashomon kojim objašnjava opsesiju reakcijom na događaj), bilo akademski (pre filma je studirao matematiku, fiziku i ruski jezik, moguće zbog tehničke literature), bilo porodični (otac-hirurg je razlog da se već u ranoj dobi navikao na krv, a očeva afera je u njemu pobudila želju za praćenjem ljudi).

De Palma nam izlaže svoju celu karijeru, film po film, ključnu scenu po ključnu scenu, od svojih nezavisnih micro-budget početaka do uspona i padova kod publike i kritike, stavljajući pogotke i promašaje u kontekst vremena i situacije. Kao najplodniji period svoje karijere navodi 70-te, kada je sa svojim prijateljima “novohollywoođanima” kao autor i reditelj imao više kontrole nad svojim filmovima i kada se manje kalkuliralo sa fokus-publikom. Kasnije, kako su rasli budžeti, rasla je i kontrola, a za svaki pogodak i promašaj postoji logičko objašnjenje u raskoraku među željama različitih strana. Naravno, sa vremenskom patinom stariji filmovi izgledaju bolje nego što su u trenutku svog pojavljivanja, ali nas De Palma precizno i osebujno obaveštava o ondašnjem kontekstu, ne libeći se da iznese vrednosne sudove i poneki stari trač ili svađu sa nekim od glumaca, scenarista ili studijskih glavešina.

De Palma je autor koji je voleo da istera svoje i kojem je odgovarala “diktatorska pozicija”, kako je jednom Francis Ford Coppola nazvao ulogu reditelja. I nije mu bilo pravo kada mu to nije uspelo, kada su mu zamerali da je literarni materijal suviše obradio, ili premalo obradio, svejedno, kada mu je kritika ili publika okretala leđa. Doza arogancije je potrebna da bi neko mogao biti reditelj i reći da moderna publika ne zna da se zabavlja, a da moderni spektakli jednostavno ne valjaju u svojoj proračunatosti. Još veća doza je potrebna da bi se predstavilo jedinim naslednikom Hitchcocka u potpunosti, i na planu dramaturgije i na planu estetike, tehnike i filmskog jezika. Ali kada to čujemo direktno od čoveka, to nekako moramo poštovati.

Manji problem sa filmom nema toliko veze sa De Palmom, koliko sa autorima dokumentarca, dvojicom reditelja različitih stilova, veština i backgrounda kojima je zajedničko poštovanje prema svom subjektu. Naime, oni nastupaju fanovski, poštovanje poprima granice idolopoklonstva, pa čak i ne pokušavaju da zađu iza De Palminih problematičnih filmova koji su propali sa dobrim razlogom, poput prenapuhanog Mission to Mars ili auto-reciklaže kao što je Redacted. De Palma će se lako izvući na budžetska ograničenja kod prvog i spoznaju da u Hollywoodu više nema ničega za njega i na plemenite namere kod drugog.

 Ali svejedno, prilika da se čuje autorov glas, bez interpretacije i krivljenja izrečenog se ne propušta. I to ne važi samo za fanove ili buduće filmaše kojima bi De Palmin metodičan pristup i filmaško iskustvo bili od pomoći, nego za sve nas koji volimo da gledamo majstore na delu i čeznemo da saznamo kako to rade. Baumbach i Paltrow reči svoga subjekta ponekad prate kadrovima iz njegovih filmova ili filmova njemu značajnih autora, minimumom privatnih fotografija i snimaka, novinskih članaka i drugog materijala. Zapravo, više i ne treba, osim možda nešto provokativnijih pitanja.

Young Ones

2014.
scenario i režija: Jake Paltrow
uloge: Michael Shannon, Nicholas Hoult, Kodi Smit-McPhee, Elle Fanning, Aimee Mullins, Robert Hobbs, David Butler, Liah O'Prey

Postapokaliptični, pustinjski krajolik. Nekadašnjih zelenih livada sećaju se samo stariji. Dvojica lutalica nalete na nešto što je nekad možda bilo javni WC, ili nekakav bunar. Frajer ih satre sa puškom iz daljine. Svet je surov, a sve se vrti oko vode u filmu skrivenom iza generičkog, nazovi-cool naslova Young Ones koji u ovom filmu ne znači ništa posebno. Dakle, ono što je nafta danas (makar u uskim umovima eko-fanatika), to će biti voda nekad u budućnosti.
Jake Paltrow, neostvareni autor poznatog prezimena i “plemenitog” hollywoodskog porekla (otac Bruce je televizijski scenarista i producet, sestra Gwyneth je glumica, kao i majka Blythe Danner), očito nikad nije preterano razmišljao o apokalipsi i siromaštvu. To se vidi po veoma originalnom, ali potpuno nelogičnom uređenju njegovog postapokaliptičnog sveta. Nažalost, to shizofreno i amaterski, a potaknuto ambicijom da film bude veći od života (citira se There Will Be Blood obilato, spajaju se žanrovi westerna i postapokaliptičnog SF-a sa motivima grčke tragedije), ostaje samo jedno pitanje: koliko će to loše ispasti na kraju? Moglo je i gore...
Reč-dve o “settingu”. Bila nekad Amerika, sada je to podeljeno na relativnu civilizaciju i nešto što liči na Divlji Zapad. Vodovodske kompanije su onaj bau-bau koje su u revizionističkim westernima bile železničke, a u There Will Be Blood naftne kompanije. Voda je teško dostupna i za piće, a kamo li za luksuz poput higijene, pojenja životinja (koje, primetićemo, nisu izumrle) ili navodnjavanja farmi. Oko nje se stvaraju špekulacije, za nju se ubija. Pa ipak, niko ne deluje prljavo i pored nekoliko detalja koji bi nam ukazali na teške uslove života, poput “peskiranja” posuđa i jedne neugodne, vulgarne šale na račun lične higijene. Da stvar bude blesavija, nije došlo do sloma tehnologije, ona je čak uznapredovala. Kvadriplegičarka ima SF proteze, žive životinje dosta često menjaju robotizovane varijante (četiri “noge”, kamera, displej i tovarni sanduk – eto vam robo-mazge). Postoji i neka vrsta centralne vlasti, samo nije mnogo prisutna u divljini, dok u gradovima sve izgleda sjajno. Ne treba preterano objašnjavati zašto je sve to apsurdno: ako bi se neko bavio naukom i tehnikom da pravi robo-mazge i high tech proteze, zašto nije rešena opskrba s vodom, recimo filtracijom slane, morske vode ili reciklažom telesnih fluida.
U toj i takvoj situaciji kroz tri poglavlja pratimo život jedne familije. Prvo poglavlje je posvećeno ocu Ernestu Holmu (Shannon). On je tipičan western junak, ćutljiv, povučen i gleda svoja posla, ali može biti jako opasan. On snabdeva radnike vodovoda sa potrepštinama i nada se da će ih potkupiti da okrenu cevi ka njegovoj farmi koja je pod hipotekom. Dok ga sin Jerome (Smit-McPhee) prati u stopu, kćerka (Fanning) mu se otvoreno suprotstavlja i želi da se po svaku cenu uda za sumnjivog, mada ambicioznog Flema (Hoult). Drugo poglavlje prati zeta Flema i njegovo bogaćenje preko manipulacije, ubistava, laži i prevara. Poslednje prati sina na putu spoznaje istine, osvete i stasavanja iz dečaka u muškarca.
I pored neuverljivog settinga, priča je zanimljiva dovoljno da bi se pratila. Već u prvom poglavlju se nekako vezujemo za likove u toj jednoj porodičnoj tragediji koju nam i muzika (gudači + klavir) najavljuje. Vidimo brižljivo izgrađen socijalni pejzaž i potencijalno zanimljiv razvoj događaja, pa makar na logički klimavoj konstrukciji. Drugi deo je veoma površan citat superiornijeg filma, pa onda finale deluje kao jeftina moralizacija i nastupa neizbežno razočaranje.
Srećom, sve to solidno izgleda što se tiče fotografije i montaže. Sa druge strane, gluma je sve samo ne briljantna, a tipski napisani likovi nimalo ne olakšavaju. Michael Shannon je više nego solidan kao čovek pod stalnim pritiskom preživljavanja. Kodi Smit-McPhee isto tako kao sin koji ga gleda kao idola. Problemi nastaju kod Nicholasa Houlta koji je neuverljiv kao beskrupulozni manipulator, a posebno kod Elle Fanning. Za Maleficent je praktično samo statirala, a ovde odlazi u drugu krajnost zvanu histerično preglumljivanje, što je još užasnije.
Young Ones je zanimljiv kao komad trivije, preporučljiv entuzijastima za žanrove i robo-mazge (koje su simpatične), ali jednostavno nije dobar film i može se slobodno preskočiti.