14.11.15

Amanet / Legacy

kritika originalno objavljena na www.fak.hr
2015.
režija: Nemanja Ćipranić
scenario: Sara Radojković
uloge: Ljubomir Bulajić, Milena Živanović, Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Goran Radaković, Marija Vicković, Darko Tomović, Milan Mihailović

Amanet, debitantski film reditelja i producenta Nemanje Ćipranića, dosta je retka pojava u srpskoj kinematografiji. Snimljen sa, za srpske uslove, nezanemarljivim budžetom od 300.000 €, sakupljenim iz sponzorskih i ličnih sredstava, ovo je redak primer u potpunosti nezavisnog filma – značajnog studijskog sistema u Srbiji, kao i u većini Evrope nema, a državni filmski centar nije obezbedio niti centa, čak ni u post-produkciji, pa je pravo čudo da je Amanet završen. Opet, Amanet nije primer amaterskog ili kino-klubaškog filma (ako toga još ima), nego je u pitanju jedan visoko profesionalan i ispoliran film čiji autori odaju utisak nastudiranih, filmske teorije načitanih i dobrih filmova nagledanih mladih ljudi.

Dalje, Amanet se u redovnoj kino-distribuciji u Srbiji pojavljuje u jednom nadasve zanimljivom trenutku, uporedo sa Panamom Pavla Vučkovića (koja dolazi sa zvučne festivalske turneje – premijera u Cannesu, uvrštenje u zvaničnu konkurenciju Sarajeva) i pulskim pobednikom u oštroj međunarodnoj konkurenciji Pored mene Stevana Filipovića, pa se u srpskim medijima i na internetu povela diskusija o tzv. repertoarskom filmu, šta god on predstavljao. U pitanju su tri doista različita filma (poređenje sa Panamom je tu za nijansu umesnije) kojima je jedna zajednička stvar da srbijanska publika za njih pokazuje veliki interes. Opet, nisam ubeđen da neki film na današnjem balkanu može preživeti samo od kino-ulaznica, ali svaki pokušaj u tom smeru treba podržati kao hrabar. Amanet, međutim, ima i još nešto čime može da se pohvali: plasman na prestižni festival u Montrealu, što će mu svakako otvoriti još neka globalna vrata.
Amanet počinje dosta uobičajeno za savremene srpske i istočno-evropske filmove, kao socijalna priča. Pošteni momak Todor (Bulajić) danju studira filozofiju, a noću radi kao konobar u kafani. Baš tu će u njegov život ući Višnja (Živanović), lepa i tužna devojka sa tajnom i u velikim problemima. Ona je trudna, bez novca i bez krova nad glavom, a Todor će je pozvati u svoj skromni dom koji deli sa svojom u život razočaranom majkom Radmilom (Maksimović) koja ga je podizala sama. Na onih proverbijalnih nekoliko dana, “dok se ne snađe”.
Sad, majka Rada nije oduševljena tom idejom, a kako bi i bila: ne zna ko je Višnja i kakve su joj namere. Ne zna to ni Todor, ali joj nekako veruje i njih dvoje se vrlo brzo zbližavaju. Mi, gledaoci, takođe ne znamo, ali vrlo dobro vidimo da nije ni narkomanka, ni beskućnica, ni naivna devojka sa sela koju su prevarili u gradu (ima suviše mozga za to), a ni klasična sponzoruša (Todor ne izgleda kao da ima love, a Višnja izgleda kao da ima previše integriteta). Ono što saznajemo je da Todor ima “asa u rukavu”, bogatog oca sa kojim nije u odnosima, na očevu žalost.
Otac Tomislav (Cvetković) nije samo bogat, nego je nepristojno bogat, reklo bi se magnat. I pritom ima još nekoliko meseci života koje ne želi da provede sam. U tu svrhu, želi da Radmila i Todor pređu kod njega, a on će sinu ostaviti svoje bogatstvo i poslovnu imperiju. Pod uticajem novca, dotad siromašni Todor, Višnja i Radmila se menjaju.
I tu dolazi do obrata u najboljem maniru francuskih krimića: socijalna priča postaje triler i misterija. Logično, kada se u priči pojavi veliki novac, intriga ga redovno prati. Ostaje nam da vidimo kakve su namere naših likova, ko tu radi protiv koga, kakve se promene dešavaju sa njima, ali i sa drugim likovima, do tada na periferiji priče, poput Radmilinog (bivšeg) frajera, naizgled dobroćudnog taksiste Milana (Radaković). Kako je to intonacijski nagovešteno na samom početku, Višnja postaje ključni igrač.
Kockice se fino sklapaju u mozaik. Naravno, za treniranog gledaoca, ovo neće biti nikakav šok, razvoj situacije i promena teme filma su potpuno očekivani i zbog muzike specijalno komponovane za film (koja bi, istina, bila efektnija da je “loop” malo duži, ovako zbog učestalog ponavljanja malo iritira), ali i zbog jedne, čini se, ničim motivirane scene sa Todorovog fakulteta u kojoj profesor (Mihailović) drži predavanje o (poreklu) moći. Upravo moć i osveta postaju centralne teme filma umesto standardne i pomalo deplasirane rasprave o generacijskom jazu i tranzicijskim pobednicima i gubitnicima. Nije da i toga nema u filmu, vidljivo je i kroz profil likova i kroz namerno izabran arhaični naslov koji nas poziva da razmislimo šta će nam (mladima, iz čije perspektive je ispričana priča) stariji ostaviti iza sebe.
Ono što tu posebno upada u oči je koliko je Amanet na makro-planu stabilan i promišljen film, koliko je konzistentan i detaljan, koliko ostaje do kraja čvrst i u autorskoj viziji i pod kontrolom. Amanet savršeno balansira svakodnevicu i univerzalnost, savršeno se uklapa u (post-)tranzicijski Beograd (koji je izuzetno lepo i pametno snimljen kamerom Igora Marovića), ali bi ga bilo savršeno moguće zamisliti i bilo gde drugde (zbog chabrolovskog, distinktivno francuskog štiha, u mislima imam Pariz). Upravo je ta univerzalnost i sposobnost šire slike nešto što često manjka srpskoj kinematografiji koja je, kao i srpsko društvo, opterećena svojim problemima te se prečesto bavi sama sobom po cenu toga da bude nerazumljiva van uskog regionalnog okvira.
Naravno, Amanetu se može naći gomila sitnih zamerki, čak i bez previše sitničarenja. Koliko god da je scenario Sare Radojković bistar i ekonomičan po pitanju razvoja likova i situacija, toliko deluje grubo po pitanju dijaloga. Pojedine replike deluju pretvrdo, skoro kao da su preuzete iz nekog stranog filma i prevedene, što ne štima uvek sa srpskim jezikom. Zbog toga su u nezgodnoj situaciji i glumci koji ih moraju izgovoriti. Iako bi glumci sami za sebe mogli biti malo ležerniji (izuzetak je Svetozar Cvetković koji je jednostavno “hladan kao špricer”), problem sa dijalogom je mogao biti “ispeglan” sa još jednom rukom scenarija ili sa malo više slobode za improvizaciju. Dobar utisak pomalo kvari i, po mom mišljenju, nepotrebna scena “obračuna” pred kraj filma, jer prosto rekapitulira tragove i odnose među likovima koje smo već pohvatali. Naracija je bila eliptična, ali ne toliko.
I pored toga Amanet je dobar film, a za srpsku, čini mi se i regionalnu kinematografiju jako važan. Ovakvi filmovi bliski žanru ili žanrovima (ovde se prepliću triler, socijalna drama, misterija i melodrama) su temelj svake stabilne kinematografije, što se na Balkanu opterećenom malim ljudima i velikim temama nekako nije uhvatilo. Amanet pokazuje da su takve stvari moguće, čak i protiv svih šansi, u nezavisnoj produkciji, bez pomoći države. Možda će ovakvi dobri filmovi ipak promeniti prioritete.