1.11.15

The Gift

2015.
scenario i režija: Joel Edgerton
uloge: Jason Bateman, Rebecca Hall, Joel Edgerton, Allison Tolman, Tim Griffin, Busy Phillips, Beau Knapp, Wendell Pierce, Nash Edgerton

Moram reći da su braća Edgerton jedna vrlo zanimljiva, gotovo renesansna pojava u filmu, pre svega u domaćoj Australiji, pa onda i globalno. Stariji Nash je počeo karijeru kao kaskader, ali se pokazao kao glumac na koga se može računati uglavnom u manjim ulogama. Njegov mlađi brat Joel je od starta glumac, i to sa nemalim talentom. Obojica su se posle upustili u pisanje scenarija, pa i u režiju. Nash je uvek probijao led, ali čini se da je Joel radio bolje i temeljitije. The Gift je njegov dugometražni prvenac, i to u Americi i to sa solidno zvučnom postavom. Može se reći da je za debi i više nego zadovoljavajući.

Za The Gift je potpuno očito da ga je osmislio i do detalja realizovao čovek koji voli i razume film, sa okom za detalje, ali i sa vizijom i misijom šta i kako reći. O tome govore i žanrovski okviri koji se fluidno menjaju od trilera sa proganjanjem preko misterije do porodične drame. Ključna reč tu je misterija, vrlo zeznuta stvar za napraviti u trenutku kad su trikovi većinom ne samo oprobani, nego i bolno poznati. Ne treba zaboraviti da Joel Edgerton ovde ima tri funkcije, kao scenarista, reditelj i ne baš glavni glumac, ali sa ulogom u kojoj može ostaviti najjači utisak, i da sve te tri funkcije obavlja sjajno.
The Gift počinje sa mladim i čini se uspešnim parom koji se useljava u modernu, luksuznu kuću u predgrađu. Većina trilera sa proganjanjem počinju tako, i to je automatski loš znak. U scenariju postoji savršeno logično objašnjenje: Simon (Bateman) i Robyn (Hall) su pripadnici više-srednje klase japija koji se sele za njegovim direktorskim poslovima, u “prethodnom životu” u Chicagu su preživeli tragediju, a ovo idilično predgrađe Los Angelesa je ujedno i ono u kojem je on odrastao.
Pri jednoj od poseta robnoj kući (jer kuću treba i urediti), njih dvoje nalete na tipa koji se predstavlja kao Gordon (Joel Edgerton), Simonov školski drug. Simon ga se seća “kroz maglu”, on je bio među popularnijom škvadrom, a Gordon je očito bio tipičan gubitnik, ali oseća laganu, difuznu neprijatnost prema njemu. Ima i zašto: Gordon svakako deluje kao čudak, možda ne opasan, možda samo kao nesnađen ili patetičan lik, ali ljudima je u njegovom prisustvu neprijatno. Simon bi se rado izvukao od komunikacije, ali je Robyn ta koja sa Gordonom oseća povezanost, možda čisto kao usamljenik prema usamljeniku.
U treptaju oka Gordon postaje sve prisutniji u njihovom životu, ostavlja im poklone na kućnom pragu i insistira na komunikaciji. Čak ih pozove u svoju kuću koja deluje preveliko za nekoga ko deluje kao takav socijalni otpadnik. Ispostavlja se da kuća nije njegova, da je sve samo laž i par ubrzo prekida komunikaciju s njim. Međutim, Gordonovo prisustvo, odnosno odsustvo, nastavlja da kroji dinamiku između njih dvoje i da ukazuje na neke druge probleme. Ne samo da Gordon pokušava da na videlo istera ne baš prijatnu prošlost, nego se ruši Simonova fasada uspešnog poslovnog čoveka i generalno simpatičnog tipa kojem želimo da verujemo.
Verovatno sam otkrio previše, mada sam se suzdržavao, što je još jedan od problema sa žanrom misterije: ako je napravljena kako treba, vrlo je teško pisati o njoj. Neću dalje kvariti utisak sa radnjom (stao sam na četvrtini ili trećini, film nudi sasvim dovoljno materijala za napeto gledanje), reći ću samo da ona nije nekakav master-plan u koji se likovi uklapaju, nego da baš oni upravljaju njom. Svi troje su kompleksne ličnosti, zbog toga priča deluje realistično i u tome se skriva dodatna vrednost ovog filma.
Rebecca Hall predivno utišano igra Robyn kao ženu sa potisnutom, dubokom patnjom za koju je i bez Gordonovog pojavljivanja u velikoj meri kriv Simon, odnosno njegov sklop ličnosti. Simon je, naime, prvo to slutimo, a onda se i uverimo, siledžija koji je obrazovanjem stekao tek toliko sofistikacije da to radi kroz manipulaciju, a ne uvek direktno. On je više priča o uspehu nego uspešan i ispunjen čovek, jedan od onih školskih primera poslovno-agresivnih “go-gettera”, pre ružno lice nego naličje neo-liberalizma. Bateman ga igra protiv svog tipa uloge pametnjakovića i seratora, direktnije i sa izraženijim fizičkim prisustvom. Gordon je samo katalizator pada njegove maske, podsetnik kakav je bio i kakav pod površinom još uvek jeste. Edgerton pokazuje retku sposobnost da samog sebe režira i svoj lik odigra kao nekakvo misteriozno prisustvo sa kojim ne znamo na čemu smo, a da pritom ne ošteti druge glumce, nego im pušta da se pokažu.
The Gift je i na drugim poljima savršeno urađen film, ne samo po pitanju konstrukcije priče i likova. Soundtrack je važan deo svake misterije i ovde ne odaje previše “spoilera”, što je često problem kod takvih filmova. Fotografija Eduarda Graua je odlična, upotreba hladnih tonova je nesvakidašnja za kalifornijski “setting”, a posebno treba obratiti pažnju na to kako Grau tretira enterijer, uvek ostavljajući dovoljno mračnih i skrovitih uglova koji nagoveštavaju da se The Gift vrlo brzo i vrlo lako može pretvoriti u horor.
Kad smo kod toga, tu leži i možda jedini problem filma, ali to je zapravo više problem post-produkcije i marketinga, te tupave kapitalističke logike. Iako se kroz trailere i postere tako predstavlja, The Gift nikada nije horor. Ne znam zašto ga reklamiraju tuđoj publici, kada ovakvi filmovi imaju svoju koja zbog tih trikova može prevideti film ili odustati od njega. The Gift nije samo žanrovski vešt i pametan triler, nego i pametan film koji pokreće mozak i govori pametno o nekim bitnim stvarima. Preporuka kao kuća.