2.11.15

Legend

kritika  originalno objavljena  na: www.monitor.hr
2015.
scenario i režija: Brian Helgeland (prema knjizi The Profession of Violence Johna Pearsona)
uloge: Tom Hardy, Emily Browning, Christopher Eccleston, Colin Morgan, Tara Fitzgerald, Sam Spurell, Taron Egerton, Shane Attwooll, David Thewlis, Chaz Palminteri, Jane Wood, Jon McKenna

Priznajem, kada su neke stvari u pitanju, mene je lako zadovoljiti. Recimo gangsterski / mafijaški filmovi. Mogu biti prosečni i ne baš originalni, meni će biti zabavni čak i na drugo, treće gledanje. Apsolutno sve je moguće, kostimirani, moderni, epskog zamaha, komorni, sa visokim ili niskim budžetom, moralno ispravni ili krajnje cinični, po istinitom događaju ili potpuno fiktivni. To takođe važi i za filmove o serijskim ubicama i psihopatama.

 Onda je Legend, “biopic” o braći Kray, notornim londonskim gangsterima koji su fakat voleli svoj posao iz 60-ih (“swinging sixties”), pravi film za mene. Još kada se na to doda da poslednjih nekoliko godina veoma raspoloženi i versatilni Tom Hardy u njemu igra dvostruku glavnu ulogu, odnosno dva fizički donekle slična, ali potpuno različita lika, sve govori da se radi o pravoj filmskoj poslastici. Baš za mrak kino-dvorane i veliki ekran, jer u takvim slučajevima TV i laptop jednostavno nemaju smisla.
Ipak sam se prevario. Nemojte me krivo shvatiti, nije ovo loš film, a još manje dosadan (iako traje preko 2 sata i na nekoliko mesta pada u tempu), a Tom Hardy u njemu ima svoj dvostruki šou-program. Problem je u tome što nije ni izbliza dobar koliko bi mogao biti i koliko tema i milje od njega to zahtevaju (pročitajte biografije blizanaca i biće vam jasno koliko je ta priča filmična sama po sebi), a to je opet rezultat serije krivih autorskih odluka. Legend jednostavno deluje suviše pročišćeno, iskonstruirano po željama publike i na kraju neiskreno. Iako je snimljen na lokacijama u Londonu i u britansko-francuskoj koprodukciji, Legend deluje kao generički hollywoodski gangsterski film i za to je odgovoran scenarista i reditelj Brian Helgeland.
Prva greška je što za našu tačku gledišta postavlja Frances Shea (Browning), ženu Reggieja Kraya, koja je ujedno i narator filma. Naravno, ona je oslikana kao relativno naivna, što je standardni postupak u Hollywoodu (ne bi li se gledaocima ponudio lik za identifikaciju), mada je ovde pogrešan iz barem tri razloga. Prvi je to što nije u skladu sa faktografijom: Frances Shea je bila sestra jednog od momaka iz bande Krayevih, što film uvažava, pa je makar zbog te činjenice teško poverovati da nije znala s kim se i s čim se petlja. Drugi je promašeni “zicer” sa uvođenjem lika njene majke (Fitzgerald) koja baš i ne miriše braću i gangstere generalno i koja ne samo da ispada tipična filmska majka koja kćerku drži pod ključem, nego i licimerna osoba, jer joj čak i otvorenije šurovanje sa gangsterima ne smeta u slučaju sina Franka (Morgan). To sa sobom povlači vanvremensko pitanje nejednakosti tretmana muškaraca i žena, ali ovde to nije produbljeno. Treći problem je u tome što je ovde taj naratorski postupak klasičan trik koji je jednom upalio iz veoma jasno određenog razloga, u nekom drugom filmu, ali ovde ne pali iz istog razloga. Taj film je De Palmin Carlito's Way. Na stranu što je Frances Shea dobila dosta više prostora nego što ga je zaista imala u organizaciji i životu blizanaca, ali to se može podvući pod slobodu u interpretaciji.
 A tome je pisac prosečnih do dobrih scenarija i reditelj bezveznih do solidnih filmova Helgeland izuzetno sklon, pa njegova priča o Krayevima, njihovom usponu i padu, zapravo jako liči na klasične Scorseseove filmove, Goodfellas i Casino. Oni su postavljeni u opoziciju karakterno, Reggie je normalniji i poslovniji, kao Sam Rothstein u Casinu, dok je Ronnie homoseksualna, paranoidno-shizofrenična, sadistička varijacija na temu Nickija Santora, onaj koji je ponosan što je gangster i želi da bude gangster. U takvom odnosu snaga, predviđa se da ćemo nekako biti skloniji Reggieju, dok će Ronnie biti skoro pa komičan lik, jedan od onih koji “ne znaju gde udaraju”, pa su zato strašni za biti s njima u istoj prostoriji, a smešni nama koji to gledamo sa sigurne distance.
Fikcionalizacija priče nije problem ako se zbog nje ona učini zanimljivijom, ali to je nemoguće kada su u pitanju braća Kray. Helgeland ne samo da nema nameru da ispriča istinitu priču, nego i faktografiju koristi manje ili više kao dekor, pritom ispuštajući iz fokusa važne i zanimljive stvari. Kao što je činjenica da su Krayevi bili neka vrsta slavnih ličnosti u onovrmenom Londonu, i to obojica, i tipična baraba Reggie i suludi biseksualac Ronnie. Ličnosti sa scene, kako britanske, tako i američke su se družile s njima, čak su kasnije pokušale kampanju za njihovo puštanje na slobodu. Druga stvar koju Legend ne hvata je i onovremena britanska društvena klima, kao i specifičnost odrastanja i familijarnih odnosa u Istočnom Londonu. Istina, imamo lik njihove majke, ali taj lik nije upečatljiv koliko bi morao biti. Još jedan dodatni problem je to što iz filma stičemo utisak da su Krayevi Londonom vladali duže nego što zapravo jesu, što je opet rezultat Helgelandovih trikova u Scorseseovom stilu: kroz razne muzičke hitove iz tog perioda. Istina je, međutim, da je period njihove reketaške imperije bio buran, ali relativno kratak, svega nekoliko godina.
Legend ima problema i sa hvatanjem tona, tako da nikad nismo potpuno sigurni gledamo li krimi-komediju u stilu Guya Ritchieja, gangstersku dramu, romansu ili karekternu studiju. Poseban je problem sa sve četiri akcione scene (jedna jurnjava sa policijom, jedna scena “suđenja” koje izvodi protivnička banda, tuča braće protiv rivala u baru, te na kraju tuča između braće) koje imaju ničim izazvani i ničim opravdani humoristični, skoro pa “slapstick” ton.
 Takođe, sa iskustvom gledanja gangsterskih filmova moguće je relativno precizno pretpostaviti šta znači kada se pojavljuju određeni likovi i ponavljaju određeni postupci. Recimo, to što je inspektor (Eccleston) pomalo tupav, ali uporan. To što Ronnie ničim izazvan preti i ponavlja kako mu se bankar bande (Thewlis) ne dopada i kako će ga skinuti. Ili to što jedan bedni niže rangirani član (Spurell) stalno nešto zezne, pa dobije po nosu od Reggieja. Rekoh, Legend deluje generički mnogo više nego fokusirano na svoje subjekte i njihov svet.
Uz dužno poštovanje prema epizodistima, ono što Legend čini gledljivim, čak i zabavnim filmom je Tom Hardy. Čak i kad ga vidimo u dvostrukom izdanju u istom kadru, mi zaista vidimo dva različita lika. Reggie je mnogo više u skladu sa tipičnim Hardyjem, lagano samodopadan, opasan tip preke naravi. Ronnie, lik koji nije napisan najbolje, je, što se glume tiče, bravura. Lako za masku i umetke u kostimu, Hardy svojim stavom, držanjem i pogledom kanalizira ludilo koje se od njega traži. Kao Ronnie zaista istupa iz svoje zone ugodnosti i pomera svoje glumačke granice i na tome mu treba čestitati.
 Hardy je zaista jedini razlog zašto je Legend i pored svoh svojih nedostataka, konvencionalnosti i zapravo lenjog autorskog pristupa film vredan gledanja. Rekoh već, ni u kom slučaju ga ne bih nazvao lošim ili dosadnim, ali ovo bi mogao biti film o bilo kojoj dvojici fiktivne braće. Opet, ako baš želite pogledati film o Krayevima, onda vam nema druge nego da se nekako domognete filma The Krays (1990) Petera Medaka sa braćom Kemp, Martinom i Garyjem, iz Spandau Balleta. Legend je samo zabava, ništa više.