26.11.15

Rodiny film / Family Film

2015.
režija: Olmo Omerzu
scenario: Olmo Omerzu, Nebojša Pop Tasić
uloge: Jenovefa Bokova, Daniel Kadlec, Eliska Krenkova, Martin Pechlat, Karel Roden, Vanda Hybnerova

Razmišljam o onim američkim srednjoškolskim žurkama koje redovno gledamo u filmovima: u kućama sa bazenom, sa koktelima i buradima drugog alkohola i razuzdanim curama i shvatam koliko to nije moguće u realnom svetu. Koliko organizacije takav poduhvat zahteva. Kako je otežano maloletnicima i mlađim punoletnicima nabaviti alkohol. Kako odgovorni ljudi koji žive u tim kućama koje su stekli mukotrpnim radom sigurno neće preuzeti rizik i dati je na upravljanje srednjoškolcu, po definiciji neodgovornom biću. I, budimo realni, ko će to da počisti? Ne, to je u najboljem slučaju “trope”, a u gorem možda čak i nečija perverzna fantazija.

Znam kako je to bilo kada su mene moji starci puštali u stanu, samog ili sa bratom i na šta je to ličilo. To je počelo da se dešava negde oko mog punoletstva ili možda čak u studentskim danima. Bilo je uglavnom zabavno, od sitnog zadovoljstva menjanja noći za dan (akcija bi se obično završavala sa šetnjom psa u zoru) i mamutskih seansi FRP-a, preko alkohola, trave i slobodoumnijih cura (kad je bilo sreće), uspavljivanja sa pornićima do poduhvata kao što su umreživanje nekoliko računara (pre nego što je iko imao wireless) i piraterije širokog spektra (ili bar onoga što smo mi pod tim zamišljali). Bilo je tu kretenskih momenata da neko, naduvan kao majka, skonta da je prava zabava pustiti DVD ABBA-e i odvrnuti ga do daske u podne, a ostali se, jednako naduvani, smeju kao majmuni, ili kuhinjskih eksperimenata sa šniclama, kolačima, majonezom i ljutom paprikom, ili višednevnih žurki (zapravo pijanki), ili već nekih sličnih maloumnih klinačkih akcija (jer srednjoškolci i sveži studenti su, redom, maloumni, te stoga nesposobni za shvatanje suštine stvari – odnosno već poznatog retoričkog pitanja “ko će to da počisti?”), možda su susedi par puta lupali na vrata, možda su čak i zvali muriju, ali u tome jednostavno nije bilo ničeg epskog.
Na toj liniji, mada na malo dužem štapu stoji i premisa Family Filma Olma Omerzua, Slovenca sa praškom diplomom i praškom adresom za kojeg kritika tvrdi da može udahnuti novi život češkoj, nekada velikoj kinematografiji. Naime, roditelji (Hybnerova, Roden) koji se mogu nazvati praškom buržoazijom, odlaze na dug odmor, jedrenje po azijskim ili pacifičkim tropskim predelima sa sve psom, te ostavljaju stan na “upravljanje” deci, tek punoletnoj Anni (Bokova) i još uvek maloletnom Eriku (Kadlec). Takav bi aranžman trajao do Božića, odnosno raspusta kada bi se i njih dvoje pridružili.
Za klince je to “živela sloboda!”, što u prevodu znači dovlačenje društva, pijančenje i igranje igrica na Wii-u ili na čemu se već igraju igrice danas. Eriku se čak i “posreći” sa Anninom drugaricom Kristynom (Krenkova), pa slobodu, kao i vezu sa atraktivnom starijom curom, shvati malo previše doslovno, pa počne da se ponaša autodestruktivno. Prvi problem je što je batalio školu, što dovodi do objašnjavanja preko Skype-a, ali i novi aranžman isterivanja bulumente i pasku strica Martina (Pechlat).
Meutim, to je samo prvi u nizu problema, jer pravo sranje tek treba da se dogodi: roditelji se nekoliko dana nisu javili, nedostupni su na telefonima i internetu i sasvim je moguće da su doživeli nesreću. Kako će to uticati na klince koji moraju preuzeti odgovornost za svoje postupke, na strica Martina i flertušu Kristynu koja njihovu kuću doživljava kao svoju? Uporedo sa njihovom dramom gledamo i dramu psa koji je, očigledno, preživeo brodolom i sada se bori za preživljavanje na pustom otoku. Hoće li se razbijena familija ikada okupiti i sa kakvim posledicama?
Jednom kad prevaziđemo preteranu elaboriranost i neverovatnost “settinga”, jer ko bi normalan vodio psa na jedrenje umesto da ga ostavi mamlazima makar kao neki mehanizam kontrole i nametnutu obavezu i koliko je navigatorskog iskustva potrebno da bi se, umesto po Jadranu ili Mediteranu jedrilo po nepreglednim i opasnim vodama oko Indonezije, Family Film zapravo nudi studiju modernog (porodičnog) života i situacije u kojoj se uloge u porodici menjaju. Family Film je u svojim najboljim trenucima jedna savršeno uspela antropološka studija.
Scene okrnjene porodične dinamike se smenjuju sa scenama sa psom na pustom otoku, što filmu dodaje na napetosti, ali ne samo to. Omerzu i Pop Tasić vrlo dobro znaju šta rade sa scenariom, pa pas nije tu samo za izvlačenje emocija, mada je njegova odiseja vrlo potresna, nego i kao predmet za proučavanje postulata prirode i evolucije: prilagodljivosti i borbe za opstanak.
Family Film bi sa svoje prve dve trećine bio zaista impozantan, inteligentan i intrigantan srednjemetražni film, na tragu onoga što je Omerzu već postigao sa A Night Too Young (2012), ali se u trećem činu gubi. Jasno, priču treba nekako privesti kraju, ali i scenario i režija se suviše oslanjaju na klišeizirani melodramatični obrat koji služi kao pomagalo, kako u scenariju, tako i kao oruđe za trošenje vremena, što rezultira kontra-efektom. Snaga emocionalnog udarca se gubi i inače intrigantna ideja ostaje tek napola realizovana.
Naravno, i pored toga Family Film inače nije savršen, neki detalji ostaju suviše grubi ili su plastično šokantni, bez neke dublje poente, ali, sve u svemu, u pitanju je film koji ima potencijala (dobar deo čak i realizuje) na više nivoa. Prvo, ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi buržoazijom, posebno u istočnoevropskim okvirima gde je ova klasa i inače retka. Omerzu tom miljeu pristupa opservantno i sa zanimanjem i, veoma važno, ne osuđuje ga, iako iznosi kritiku njihovog nimalo diskretnog “šarma”. Drugo, bavi se sa mladim ljudima na generacijski blizak, nepatronizirajući način i svoje likove, ma koliko blazirani bili već od mladosti i ma koliko u suštini, tretira fer, korektno i čovečno. Kristyna je tu posebno važan lik i manjak njene motivacije i reditelj i glumica Eliska Krenkova okreću u svoju korist: ne čine li nam se sve mlade “femme fatale” baš tako nemotivisanima i ne leži li u tome ta njihova misterioznost koja nas je toliko privlačila? Treće i najvažnije, film uspeva da poveže sociologiju, antropologiju i evolucionu biologiju, da u tome ide od posebnog ka opštem i da pritom ostane dovoljno spontan, bez teške ruke u pozadini.
Izvedba je odlična, od pažljivo odabranih glumaca i njihove interakcije, preko odmerene fotografije do apsolutno sjajnog psa koji je imao dosta težak zadatak i izveo ga junački. Family Film je pravi izbor za filmofilske rasprave, više gledanja i podrobniju analizu. Ovo može biti jedan od budućih klasika, a Omerzu svakako može još rasti kao autor ako bude snimao u relativnom kontinuitetu. Većina grešaka u Family Filmu su stvar limitiranog iskustva i nadam se da će one, kada autor uđe u zenit kreativnosti, nestati.