22.11.15

Infinitely Polar Bear

2014.
scenario i režija: Maya Forbes
uloge: Mark Ruffalo, Zoe Saldana, Imogene Wolodarsky, Ashley Aufderheide

Ma šta vam govorili, neke stvari nisu ni izbliza drage uživo. Recimo, psihički poremećaji. Dragi, genijalni ludaci su u velikoj meri plod naše mašte i fantazije, ali u realnost sa takvim ljudima je teško deliti i kafanski sto, a kamo li život. Postoji samo jedan izuzetak: kada te nesrećne ljude gledamo kroz prizmu bezuslovne ljubavi. Kada su nam to roditelji. Infinitely Polar Bear je film o jednom takvom “ludom” ocu, jednoj uglavnom odsutnoj zaposlenoj majci i dvema kćerkama. I uspeva nemoguće: da nam psihički poremećaj predstavi simpatično.

Razlog za to leži u pozadini filma koja je autobiografska. Scenaristkinja kojoj je ovo debitantski film po pitanju režije Maya Forbes nam, iako su imena likova izmenjena, zapravo priča priču o svom odrastanju, iskreno, emotivno i sa ljubavlju. U tom smislu je i naslov savršeno pogođen: njen bipolarni otac je zapravo toliko draga figura da se može poistovetiti sa plišanim medvedom. Zbog te iskrenosti Infinitely Polar Bear uspeva da se izvuče i sa nekim generičkim rešenjima nezavisnih, festivalskih (hipsterskih) filmova koji bi drugde delovali generički i otrcano, kao što je to naracija iz perspektive deteta i obilato korištenje amaterskih snimaka.
Upravo tako upoznajemo naše likove. Amelia (Wolodarsky), praćena snimcima amaterske kamere, priča o svom ocu Camu (Ruffalo) koji je odrastao u aristokratskom “old money” okruženju, ali je 1967. dobio dijagnozu manične depresije, napustio studije, zaposlio se kao tehničar na televiziji i oženio Maggie (Saldana). Ubrzo su usledila deca, Amelia i sestra joj Faith (Aufderheide) i svi su bili srećni. Bila su to hippie vremena i dijagnoza nije značila puno, ionako su svi ludeli i imali nervne slomove.
Prvi “pravi” kadar filma već ima manje romantičnu notu. Cam je opet ostao bez posla, a Maggie je pun kufer svega, pa se odlučila da ga napusti. On nakon toga doživljava temeljni nervni slom i završava u instituciji zatvorenog tipa i na teškim lekovima, a ona mora sama da se brine o deci. Nekoliko meseci kasnije, on izlazi iz bolnice, još uvek vidno rovit, i preuzima brigu o deci dok ona odlazi na magistarske studije u nadi da će joj to omogućiti karijerni napredak. Njegovo bogataško poreklo ne znači puno jer njegova baba upravlja svom imovinom i ima stavove liberalne kao Staljin i “zmiju u džepu”, tako da familija živi u siromaštvu, a devojčice idu u lošu javnu školu... Cam u tom trenutku niti ima snage, niti vremena da se zaposli, tako da su Maggine studije jedini izlaz, a na njemu leži odgovornost za decu.
Upravo je odgovornost ključna reč. Može li čovek sa takvom dijagnozom i nepredvidljivim ponašanjem da se brine o deci? On je sklon alkoholu, ponekad sebičan i detinjast, apsolutno neuredan i stalno u nekim besmislenim i nemogućim projektima koji uključuju gomilu krame. Pritom je nesposoban da istrpi bilo kakav pritisak. Naravno, čak i u trenucima kad je najniže, nikad nije upitno da li on svoje kćerkice voli. On je tip čoveka koji će izaći iz kuće na celu noć i vratiti se pijan, ali će zato neku sledeću noć provesti za šivaćom mašinom jer je njegova kćerka poželela flamenco suknju.
A deca kao deca, njima je potrebna stabilnost i normalnost, pa im “ludi” otac koji je suviše iskren i otvoren prema nepoznatima, usedima i decom u susedstvu nikako ne odgovara za samopouzdanje. Ne odgovara im ni siromaštvo, ni kuća prepuna đubreta, ni večito usrani auto koji se kvari. I zbog toga njih dve znaju biti surove prema njemu, baš kao i on prema njima. Ali one su deca, pa im se prašta, a i on je jednostavno takav, pa ni njemu nećemo zameriti. Takvo odrastanje barem nikada nije dosadno.
Pred glumcima stoje teški zadaci, ali Forbesova stvar rešava elegantno. Mark Ruffalo svojim pravilnim izborom uloga postaje sila na koju se mora računati, a ovde je raspoložen i potpuno u elementu. Nasuprot njegovoj ekspresivnoj glumi stoji pravilno utišano ostvarenje Zoe Saldane. Curice su odlične u svojim ulogama. Posebno treba napomenuti da je Imogen Wolodarsky kćerka Maye Forbes, te da igra filmsku verziju svoje majke. Forbesin muž Wallace Wolodarsky je ujedno i producent filma i ima malu cameo ulogu, pa se Infinitely Polar Bear može nazvati porodičnim filmom u pravom smislu reči i ta familijarnost se oseća na svakom koraku.
Ono što je sjajno je odsustvo patetike u koju je autorica mogla skliznuti. Recimo po pitanju rase i socijalnog statusa. Film je smešten u relativno konzervativni Boston s kraja 70-ih godina, ali zapravo ne igra na očekivanu kartu međurasnog braka i socijalnog statusa koji iz toga sledi (čini se da njih dvoje imaju više problema zbog toga što je žena ta koja radi i izdržava porodicu nego zbog njene rase). Ima, međutim, jedna scena koja efektno poentira na tom pitanju u jednoj liniji dijaloga kada Maggie objašnjava Camu da kad beli aristokrata živi u siromaštvu ljudi na to gledaju sa simpatijama kao na romantičnu ekscentričnost, ali da kada to crnci rade to nije nimalo simpatično, niti romantično.
Naravno, Infinitely Polar Bear je beskrajno sentimentalan film i u njemu vidimo iskreno divljenje prema oba roditelja u teškoj životnoj situaciji koji se trude kako najbolje znaju i umeju. Infinitely Polar Bear je najbolja moguća posveta, ali više od toga, ovo je dobar film. Ova topla ljudska priča sa preslatkom igrom rečima u naslovu je zaista vredna tih sat i po vašeg vremena.