18.11.15

Dangerous Acts Starring the Unstable Elements of Belarus

kritika originalno  objavljena na: fak.hr
2013.
autor: Madeleine Sackler

Pre nekog vremena čujem nekog iz mog okruženja kako se žali: “E, da je nama jedan Lukašenko, šta bi nam falilo? Nema nezaposlenosti, prosečna plata 600 eura...” i sve u tom stilu. Taj neko je možda prevideo Lukašenkovu srž i srž njegovog režima, ali i činjenicu da smo i on i ja imali svoju (samo još luđu i goru) varijantu takve maligne pojave. Naš diktator se zvao Slobodan Milošević, nadimkom “Balkanski Kasapin”, serijski ratni zločinac i serijski kršitelj ljudskih i građanskih prava. Odleteo je voljom naroda pre ravno 15 godina u nečemu nalik na revoluciju 5. oktobra i drago mi je da sam u tome kao srednjoškolac učestvovao.

Tog nečeg nalik na revoluciju nije bilo u Belorusiji, iako je i tamo situacija prilično zrela za takvo što: opozicija biva ugnjetavana, zatvarana i ubijana, zemlja deluje kao sovjetski košmar sa svojom birokratijom, zastarelim komunističkim shvatanjem privrede, korupcijom i režimom”čvrste ruke”, a diktator je sve luđi i luđi. Nekoliko stvari ipak govori u prilog održavanju statusa quo: životni standard nije katastrofalan, Rusija kao “Veliki Brat” ne želi još jednu zapadnjačku tvorevinu na svojoj granici, a i Lukašenkov režim je opasan samo za svoje građane, to jest svoja sranja ne izvozi vani u osvajačkim ratovima, pa nije došlo do toga da se demokratija i civilizacijske norme uvode intervencijom.
  Uostalom, kako se na početku filma eksplicitno navodi: “Nije teško živeti pod diktaturom, samo živiš i ne razmišljaš”. To što nije teško ne znači da je to svima izvedivo (razmišljanje je mislećim bićima instinktivna reakcija). A i diktatorski režimi pate od latentnog nedostatka smisla za humor, što otpor diktaturi čini ne samo civilizacijskom dužnosću nego i izvorom ogromne kreativnosti. O tome nam Dangerous Acts govori iz vizure jedne proganjane, zabranjene i sada već emigrirale “underground” kazališne trupe BFT.
Kada je nastajao, predviđeno je da Dangerous Acts bude dokumentarac sa lica mesta koji svoje naslovne nestabilne elemente, odnosno glumce, reditelje i producente te trupe, prati kroz njihovu svakodnevnu aktivnost u Belorusiji. Godina je 2010, sezona jesen/zima i za kraj godine su najavljeni predsednički izbori na kojima BFT podržava opozicionog kandidata. Izbori su, očekivano, lažirani, Lukašenko je dobio 80% glasova u prvom krugu, a opozicioni protesti su ugušeni u krvi uz dobro poznate prizore policajaca-specijalaca i batinaša u civilnoj odeći, te policijskih kombija koji odvode uhvaćene demonstrante u nepoznatom pravcu. Opozicioni lideri su pohapšeni i osuđeni u montiranim procesima, određen broj demonstranata isto tako, pa i ljudi iz BFT-a moraju da se sklone iz zemlje.
Lagao bih kada bih rekao da su scene iz Belorusije, bilo da se radi o privatnim životima glumaca, njihovim predstavama u improviziranom teatru na skrivenoj lokaciji na rubu Minska ili arhivskim snimcima nereda na ulici, neefikasne i da od njih ne zastaje knedla u grlu. Posebno je potresna scena snimljena gotovo u prolazu na dečijem igralištu na kojem se klinci predškolskog ili eventualno osnovnoškolskog uzrasta igraju hapšenja, vezivanja, mučenja i egzekucije. Autorica Madeleine Sackler tvrdi da je sav materijal snimljen u Belorusiji ilegalno iznesen iz zemlje, i ja joj verujem, gledajući škakljivost samog materijala.
  Pa ipak, perspektiva emigracije, privremenog povratka u zemlju i ponovnog, definitivnog odlaska dodaje jednu sasvim novu dimenziju. Lako za pozitivne kritike u New Yorku, Londonu i Edinbourghu. BFT nisu diletanti, već školovani i kreativni ljudi koji kroz moderni teatarski performans vrlo precizno, a opet i veoma lično slikaju jedno nenormalno stanje u društvu. Pozicija političkih emigranata im ostavlja prostor za refleksiju o daljnjem radu, ima li smisla govoriti o Belorusiji van Belorusije, dok je istovremeno za njih život u njihovoj zemlji nemoguć. Kroz te dileme Dangerous Acts je primer majstorskog filmskog tretmana angažirane umetnosti. Takođe, sa druge strane imamo uglavnom neobaveštenu zapadnu (širu) javnost koja mirno prolazi pored njihovih protesta, ne iz loše namere, koliko zbog odsustva volje da se zamaraju sa jednom tamo sovjetskom diktaturom i nekim emigrantima odatle. Naprosto, to nije tema koja ih zanima dok stvari ne eskaliraju.
Dangerous Acts je izvrstan i pametno složen dokumentarac i za svojih 75 minuta nam priča svoju potresnu priču (koja još nije gotova) i otvara niz zanimljivih pitanja o slobodi, o umetnosti, o patriotizmu i moralu. Film je podjednako snažan i na tematskom nivou i na nivou izvedbe, što nije lako postići i dostići. Pa ipak, stigla ga je sudbina kao i većinu dokumentaraca. Nakon uspešne festivalske turneje nije usledila široka distribucija. Producetska kuća iza filma jeste HBO, pa ga je možda moguće uhvatiti na televiziji, a hrvatska publika će imati priliku da ga vidi u distribuciji od 9.11. Ne propustite!