28.11.15

Pioniri-geroi / Pioneer Heroes

2015.
scenario i režija: Natalija Kudrjašova
uloge: Natalija Kudrjašova, Darja Moroz, Aleksej Mitjin, Varja Šablakova, Sima Vibornova, Nikita Jakovljev, Jurij Kuznjecov, Aleksandr Userdin, Svetlana Smirnova-Marcinkevič

“Danas kad postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću...” Ne znam dalje. I ovo što znam, znam iz reklame za proizvode konditorske industrije “Pionir” Subotica. Nisam primljen u pionire, iako sam u školu pošao dok se moja država još uvek zvala SFRJ. Ne zato što nisam hteo, ko je mene pa pitao o takvim stvarima, nego su tu organizaciju jednostavno ukinuli. Mog dve godine mlađeg brata su primili u neku opskurnu organizaciju zvanu “Dečji savez”, ali to jednostavno nije bilo to. Ne znam čemu je ta organizacija služila osim da redovno naplaćuje članarinu. Od pionirskog nasleđa u Beogradu mogu da se setim samo Pionirskog Grada, gde su nas kao osnovce vodili na izlete i sportske aktivnosti i Pionirskog Parka, meni značajnog samo po tome da se preko puta njega nalazi Tuckwood, prvi beogradski multipleks. Znam da postoji i Dom Pionira, ali niti znam gde je, niti znam čemu to danas služi.

Nemam, dakle, plavu kapu “titovku” i crvenu maramu. Ne žalim zbog toga, verovatno bi se takve stvari izgubile pri nekoj selidbi. Ne žalim zbog toga kao što ne žalim zbog činjenice da nisam kršten. Kao uvereni liberal, smatram da čovek svoje odluke treba doneti sam, a to je nemoguće dok si dete i dok ti roditelji ili organi sistema (od škole nadalje) ispiraju mozak i pune glavu svojim idejama.
Kada sam ja izašao iz strogo porodičnih okvira i ušao u sistem, već se provodila tranzicija, i to ne ona iz socijalizma u kapitalizam (uzgred budi rečeno, to se u Jugoslaviji nije dogodilo, ono što se naziva kapitalizmom je najobičniji etatizam i “burazerizam), nego iz jugoslovenske komunističke “bratstvo-jedinstvo” mitologije u nacionalističku, u svakoj novonastaloj državi posebno. Kada sam iz sistema izašao, nakon srednje škole, ona je bila već gotova, a u međuvremenu je bila konfuzna, gotovo shizofrena. Ono što se na “tržištu ideja” nudilo probavao sam pomalo i kratko, kao sendviče na lošem banketu, možda po jedan zalogaj dok ne bih shvatio da je 'lebac buđav, meso trulo, a sir gumen. Sada, sa trideset-i-nešto godina, kao i većina ljudi iz moje generacije, nepoverljiv sam prema velikim idejama i brzim rešenjima i plivam samo toliko da ne potonem. Zovite to kako hoćete, rezignacijom, depresijom ili apatijom.
Stvaran život ne ostavlja puno prostora za velike snove i to je ono što sam ja, kao i moji ruski vršnjaci, junaci filma Pioniri-geroi naučili na teži način, na svojoj koži. Njih troje, Olga, Katja i Andrej, su svoj život pun ideološki nametnutih snova započeli u razredu u Nižnjem Novgorodu koji se tada još uvek zvao Gorki. Olga je sanjala da otkrije imperijalističke špijune koji crnim “volgama” gaze sovjetsku decu, Katjina lojalnost je bila podeljena između siromašne porodice koja je zarađivala na ilegalnoj proizvodnji alkohola i “majke”-države, a Andrej je svoj mladi život posvetio velikom cilju da otkrije lek za neku bolest ili čak za smrt kao takvu.
Dvadeset i nešto godina kasnije, oni su u ogromnoj, surovoj Moskvi i vode naizgled uspešne živote, to jest imaju naizgled fina zanimanja. Olga je glumica, Katja je “event manager”, a Andrej nezavisni novinar. Njihovi odrasli životi, opet, imaju i tamnu stranu. Olga (Kudrjašova) pati od agorafobije i sa njom se svaki dan susreće, Katjin (Moroz) privatni život je isprazan i besmislen, a Andrej (Mitjin) je očigledno u depresiji i, iako ima divnu devojku koja mu pruža samu podršku, sakriva se od sveta u posao, alkohol i kompjuterske igrice. Njihovi junački snovi iz mladosti sada su samo uspomena...
Jasno je, naravno, zašto me je ovaj film privukao, blizak mi je na više nivoa: generacijskom, kulturološkom i socijalnom. Priča svakog od njih, izložena kroz “hyperlink” postupak, mogla je biti moja ili nekog od mojih prijatelja i znanaca. Pa opet, film mi se nije svideo i umesto jakog emotivnog utiska, na mene je ostavio onaj mlakušni. Nije tu problem u tehničkim komponentama filma, jer su one u rasponu od solidnih do izvrsnih (recimo fotografija), niti u nedostatku poetičnosti, jer autorica i jedna od glavnih glumica Natalija Kudrjašova, čini se, svakoj pojedinačnoj sceni pristupa sa srcem i dušom. Čak je i centralna ideja filma o disparitetu između dečijih snova i krute stvarnosti u ruskom društvu između socijalizma i “putinizma” više nego intrigantna. Problem su pojedinačni koncepti troje glavnih likova, u detinjstvu i odrasloj dobi, koji su, jednostavno rečeno, potpuno tipski i u njihovom spoju u priču koji deluje kao vrlo klimava konstrukcija.
Možda se ja varam, pošto ne poznajem rusko društvo u tančine, ali njihove detinje ideje mi se čine previše naivnim. Razumem uticaj nametnute ideologije na mlade mozgove, ali je li u Rusiji pred sam raspad SSSR-a iko ozbiljno verovao u špijune koji gaze decu ili u to da će od prljavštine koju čuva ispod kade napraviti čudotvorni serum? Katjina moralna dilema je svakako snažna i uvodi socijalni momenat, ali opet... Ne žive li njeni od tog “kriminala” i ne donosi li taj “kriminal” hranu na sto, slatkiše, igračke, odeću? Nisu li deca po definiciji materijalistička, praktična bića kojima su od herojskih dela važnije stvari lopta, bicikl ili kakav muzički instrument?
Opet, ako prihvatimo njihove detinje ideje kao neku vrstu autorske nostalgije za čistotom detinjstva, kako onda gledati na njihove isprazne, odrasle živote? Je li tu reč o cinizmu i mizantropiji ili o starom, proverenom, popovanju? Zašto Katja kao najkompleksniji dečiji lik postaje šablonski i nedorečen lik u odrasloj dobi. Zašto inteligentni i pronicljivi Andrej drži distancu od jedinih ljudi kojima je stalo do njega i zašto je ta distanca toliko karikaturalna da ga devojka oslovljava po prezimenu? Kako tumačiti Olginu agorafobiju, a ona, recimo, nema strah od nastupa koji bi tom psihičkom stanju bio komplementaran? Gde je tu fokus? Na kojem od dva tranzicijska šablona? Na trci za novcem ili na otuđenju? I kao šlag na torti, onaj tipično ruski patetičan kraj... Ima šarma u ruskoj patetici (pada mi na pamet Čajkovski), ali ne kada je ona tako vidno iskonstruisana od prepoznatljivih sastavnih delova.
Iako me je film razočarao i upotrebiću za njega jedan engleski termin (iako sam ih u ovoj kritici izbegavao), “underwhelming”, nimalo mi nije žao da sam ga pogledao. Ako vam nije jasno zašto, vratite se na početak teksta. Ta priča je, rekoh, mogla biti moja, a u tragovima zaista i jeste moja, iako nisam nikad bio ni pionir ni heroj.