27.11.15

Gui lai / Coming Home

2014.
režija: Zhang Yimou
scenario: Zou Yingzhi (po romanu Yan Geling)
uloge: Gong Li, Chen Daoming, Zhang Huiwen


Zhang Yimou je svakako jedan od značajnijih kineskih filmskih stvaralaca. U ranijoj fazi karijere je uglavnom snimao komorne, intimne drame i, još važnije, otkrio glumicu Gong Li. Njegovi kasniji filmovi su bili epskog zamaha i istorijske tematike. The Flowers of War (2011) je čak bio pokušaj globalnog mega-spektakla na temu Drugog svetskog rata po romanu Yan Geling. Coming Home je Zhangov drugi film po literarnom predlošku pomenute autorice i njegova šesta saradnja sa Gong Li. Zanimljivo je primetiti da, iako su u ranijoj fazi njihovih karijera reditelj i glumica često sarađivali, ovo je tek drugi njihov zajednički projekat u poslednjih 20-ak godina.

Iako Zhangovi filmovi deluju skupo i finansijski stabilno, ipak treba napomenuti da njegov odnos sa kineskim režimom nije baš idiličan. Istina je da je Zhang režirao ceremonije otvaranja i zatvaranje pekinške Olimpijade, te da često ima angažmane u teatru, operi i baletu, ali to je plod kompromisa između dveju strana. Coming Home se može tumačiti kao radikalizacija odnosa: film je možda u svojoj suštini intimna drama, ali u pozadini stoji jedan od najvećih komunističkih zločina, Kulturna revolucija i njene posledice. Iako se Kina sada čini kao otvorena država (pre svega u ekonomskom smislu), ne treba zaboraviti da je tamo još uvek na snazi jednopartijski sistem i da je vladajuća partija ista ona koja je sprovodila Kulturnu revoluciju i ostale Maove promašene projekte koji su odneli previše života, te da su ti istorijski događaji neuputna, ako ne i zabranjena tema.
Coming Home počinje kao politički “period piece” sa elementima trilera. Politički zatvorenik Lu (Chen Daoming) je pobegao iz radnog logora i policija očekuje njegov povratak kući, te zbog toga vrši pritisak na njegovu ženu Yu (Gong Li) i kćerku Dan Dan (Zhang Huiwen). Dok se Dan Dan ne seća oca i ostaje verna Partiji u iščekivanju glavne uloge u komunističkom baletnom spektaklu, Yu je pre svega lojalna mužu, ali se ne usuđuje da to pokaže, čak ni kad on zakuca na vrata. Dan Dan, razočarana zbog toga što joj je glavna uloga izmakla uprkos talentu i trudu, pronalazi u ocu “narodnom neprijatelju” krivca za situaciju i prijavljuje ga policiji. Sledi scena koja je već drugi emotivni vrhunac filma (prva je ona sa zatvorenim vratima), potera i obračun na železničkoj stanici, u kojoj policija odovodi Lua, a Yu u naguravanju dobija udarac u glavu.
Tri godine kasnije, dogma Kulturne revolucije je napuštena i Lu je pušten kući. Na stanici ga dočekuje Dan Dan koja je sad obična radnica u fabrici, a ne balerina. Lu vrlo brzo otkriva da ga Yu više ne prepoznaje i da zbog udarca pati od amnezije. On je rešen da se vrati u njen život, da je nekako podseti na sebe (iako se ona seća “ideje” svog muža koji će se svakog časa vratiti, ali ne i njegovog lika), a Dan Dan želi da se iskupi za svoje postupke. Uspeh cele ideje nikako nije izvestan, a Lu se do tada o svojoj ženi koju obožava mora brinuti kao neznanac.
Prvi, primetno kraći deo filma ima svoje momente, naročito na planu odnosa unutar familije i društva, ali jako pati na planu dramaturgije. Jednostavno, površan je, naivan i nimalo nijansiran, pa deluje pomalo pamfletski. Problem nije, kao što bismo očekivali, na tehničkom planu, jer je film snimljen i režiran kako treba, Zhang je sposoban inkorporirati iskustva drugih (zapadnih) kinematografija i nekoliko puta je izjavio da se po tom pitanju ugleda na Kurosawu. On, međutim, nije imao reč po pitanju scenarija, pa se oseća da je triler, posebno politički, još uvek svojevrsno strano telo u kineskoj kinematografiji.
Stvari se popravljaju u drugom delu, iako ima iskliznuća, pre svega površne naivnosti na nekoliko mesta, ali i pokušaja da se politička priča revitalizira. Ipak, ovaj deo je dosta emotivniji i intimniji, fokusiran na univerzalne teme ljubavi, sećanja i krivice, a nekoliko momenata su čak potresni, skoro u maniru Wong Karwaija. Problem sa drugim delom može biti lagana razvučenost i prečesto ponavljanje jako sličnih vinjetica, ali se Coming Home iskupljuje sa emotivnom težinom i maestralnim ulogama svojih glumaca.
Chen Daoming savršeno kanalizira nesreću, ali i pomirenost Lua sa sudbinom i ljudskom nepravdom. U njemu vidimo rešenost da u svakom trenutku uradi ono najbolje što može, poučen iskustvom sukoba sa režimom i da se iskupi ako je ikako moguće. Zheng Huiwen ga sjajno prati, dočaravajući anksiozu i osećaj krivice koji Dan Dan nosi. Gong Li ima najkompleksniji zadatak kao žena sa određenim hendikepom koji je ne sprečava da ostane odana svojoj ljubavi i u tome izrazito principijelna. Glumica svom liku pristupa sa osećajem, hrabro i potpuno i pravo ju je zadovoljstvo gledati.
Po onome što mogu pročitati, čini se da su veliki delovi romana koji je u velikoj meri bio inspirisan sudbinom autoričinog dede, političkog zatvorenika u doba Kulturne revolucije, ostao van filma. Ima to neke logike, fokus romana je drugde, ima puno likova i pokriva puno duži vremenski period. Perspektiva je jednostavno različita. Ono što Zhang Yimou uspeva je da, i pored nesavršenog scenarija, izvlači i u prvi plan stavlja emotivnu esenciju filma. Zbog njegove odmerene režije i odličnih glumačkih uloga Coming Home je film elementarno vredan pažnje, iako ćete verovatno na nekoliko mesta poželeti da odustanete od daljeg gledanja. Verujte mi, i ja sam bio u dilemi.