31.10.15

The Visit

2015
scenario i režija: M. Night Shyamalan
uloge: Olivia DeJonge, Ed Oxenbould, Deanna Dunagan, Peter McRobbie, Kathryn Hahn

Iskren da budem, nisam naročiti poznavalac Shyamalanovog dela. The Sixthe Sense me je smorio onomad kada je izašao, pamtim samo taj neodređeni ugođaj ezoterične pretencioznosti (što je i bila neka moda u filmu kasnih 90-ih i ranih 2000-ih) i dobro izveden “twist” na kraju. Verovatno me je smorio jer sam tada bio nestrpljivi klinac, ali svejedno ni kasnije nisam imao želju da mu se vratim. Njegovih ostalih filmova se, iskreno, ni ne sećam. Nisam siguran ni da sam ih gledao i u kojoj meri. Moguće je da sam ih slučajno promašivao, ili da sam pogledao scenu-dve slučajno, naslutio tupljavinu i odustao. Što se poslednja dva njegova filma tiče, The Last Airbender i After Earth, namerno sam ih propustio, malo ponukan lošim kritikama, malo zbog toga što u njihovim opisima nisam našao ništa što bi me privuklo.

Sa The Visit je priča drugačija i možda sam pao na foru i na vizuelni detalj postera. Možda me je privukla žanrovska odrednica komično intonirane misterije i horora. Možda čak i opis sadržaja u jednoj rečenici: Klinci idu u posetu babi i dedi koje nisu pre videli i ta poseta postaje sve čudnija i čudnija. Možda je za tu instantnu privlačnost bila odgovorna i moja sklonost ka kontriranju i želja za izvrtanjem standardnih, društveno-korektnih šablona. Svakako je prijatna novina da filmski lik starije osobe ne moramo tretirati bilo sa usiljenim poštovanjem, bilo kroz najjeftiniju komediju s puno namigivanja. Zašto filmski starci ne bi jednostavno bili sjebani ili ludi?
Prvo sa čim potencijalni ozbiljni gledalac filma The Visit mora da se izbori je dosta neverovatna pretpostavka da će majka (Hahn), kakva god bila, svoju decu tek tako poslati svojim roditeljima koji unuke nisu nikad videli i sa kojima se očito bolno razišla do te mere da sa njima nije komunicirala 15 godina. Shyamalan za to nalazi lako i ekonomično, ali ne baš promišljeno i do kraja uverljivo rešenje: deca to hoće. Njihov prvi motiv je da puste majci malo slobodnog vremena sa novim dečkom (otac naravno nije u priči, što je indikativno), a drugi je da u svojoj dečijoj naivnosti ispitaju i možda poprave situaciju između svoje majke i njenih roditelja.
Zapravo, u svojoj nedorečenosti, majka je najzanimljiviji lik za analizu i potencijalno ključni za film. Shyamalan joj posvećuje taman toliko pažnje da nas drži zaintrigiranima, ali ne previše da ona sa svojim paketom konteksta (“generacija X” i roditeljstvo, sebičnost skrivena iza individualnosti i ideala) ne preuzme ceo film. Ona će sa klincima u poseti komunicirati preko Skype-a, baveći se više sobom nego njima. Cela ta zavrzlama sa komunikacijom i komunikacijama (zašto ovo, a ne ono, kojeg signala ima, a kojeg nema) je zgodna i arbitrarna za priču koja je 100% “plot driven”. Likovi idu kuda ih ta priča vodi.
Izdeljen u šest kraćih poglavlja, od ponedeljka do subote), uz prolog i viseći epilog, The Visit je zanimljiv filmčić koji priča jednu uvrnutu priču na rubu tri navedena žanra. Klinci, odnosno tinejdžerka Becca (DeJonge) i njen mlađi, pomalo hiperaktivni brat Tyler (Oxenbould) koji će biti dežurno spadalo u filmu (imena ženskih pop-zvezda umesto psovki – neprocenjivo) vozom stižu u majčin rodni gradić, a na stanici ih dočekuju baba (Dunagan) i deda (McRobbie) kojima je drago da ih vide i odvode ih kući, na (krajnje zgodno) udaljenu farmu. Baka deluje kao iz stare reklame, kosa vezana u punđu i stalno petlja oko rerne i kolača. Deka je više stoički tip koji vrlo malo govori i uglavnom petlja nešto po dvorištu, šupi i ambaru.
Iako se sve čini normalnim, Becca i Tyler vrlo brzo primećuju čudne stvari, prvo sitne (poput obaveznog spavanja u pola deset), pa onda sve krupnije i krupnije. Baka je ponoći aktivna i jako čudna, njeno “mesečarenje” nije samo pričanje i hodanje u snu, nego grebanje po zidovima, trčanje po kući bez odeće i povraćanje u mlazevima. Deda, pak, suviše vremena provodi oko ostave koju drži pod ključem, a u kući se često sprema za neki maskenbal na poslu, iako je odavno u penziji. Tu je i podrum u koji se ne ulazi, kao svojevrsna “čehovljevska puška”. Majka to otpisuje kao već prirodno čudaštvo kojem su njeni roditelji (bivši hipici) ionako bili skloni, pojačano sa starošću, demencijom, paranojom i osećajem nemoći.
Stvari postaju sve čudnije i čudnije iz dana u noć i iz noći u dan. Baba i deda daju isprazne odgovore ili se zaključavaju u sebe kad ih Becca pita o svojoj majci, a to ponekad dobiva razmere psihoze. Deda misli da ga neki slučajni prolaznik prati po ulici. Igra žmurke između dvoje klinaca između stubova ispod kuće (takva arhitektura) postaje veoma neprijatna kad im se priključi i baba, a baba ima i još jednu čudnu naviku da tera Beccu da čisti pećnicu iznutra tako što će se zavući (bistra referenca na Ivicu i Maricu). Nešto opako ne štima.
Ono što je pohvalno je to što Shyamalan svoj šlamperaj u scenariju (neke stvari su se mogle “ispeglati” sa malo više mozganja i vremena) ne prenosi na režiju. The Visit je sjajno režiran film, atmosferičan i napet, iako zapravo vrlo predvidljiv. Shyamalan uspeva da izgradi jezu pre nego strah i pritom se ne koristi “jump scare” momentima, nego napetost bazira na čudnosti situacije. To ne znači da nema igrivih dosetki. “moša” i cimova, odnosno namernog navođenja na krivi trag. Utisak lagano kvari zbrzana kulminacija i epilog koji visi i koji govori o tome da se Shyamalan premišljao kako završiti film (u komičnom, misterioznom ili horor ključu), pa izabrao najgoru moguću kompromisnu varijantu.
Ipak kroz većinu filma Shyamalan vešto žonglira žanrove i čak ih promišlja i ubacuje komentare na njih. Za dodatni ugođaj, The Visit je, pored svega, još i “found footage” film, mada tu odrednicu ne koristi samo da bi pokrio vizuelno izdrkavanje sa jeftinim trikom. Iako je dramaturško objašnjenje za potrebu za tim naivno (Becca, naime, želi snimiti dokumentarac kako bi majku pomirila sa njenim roditeljima), postupak je ovde pametno i promišljeno izveden: nema previše treskanja, snimljeno je iz dva ugla (kamera i foto-aparat) i montirano i stvarno podseća na bolji amaterski dokumentarac, a ne na klon The Blaire Witch Projecta. To je u tekstu savršeno opravdano sa tim da je Becca entuzijasta za filmsku režiju i da je “uradila domaći” i makar na internetu pročitala ponešto o važnim stvarima za snimanje filma.
The Visit je jedan od onih horora kakve retko viđamo u Hollywoodu. On se sa formulama igra, ne pokušava da izmisli svoju ili da se veže na tuđu, pa da preraste u franšizu. Relativno skroman budžet filma od 5 miliona dolara je takav zbog relativno malog broja lokacija i glumaca, među kojima nema zvučnih imena, što nam je opet od pomoći da likove posmatramo kao osobe, čak i kad nisu potpuno životni. Opet, štancerskiji projekti su rađeni i za manje i za više. The Visit u svojoj suštini ostaje jedan nezavisan i nepretenciozan film, posveta učenju i istraživanju u procesu stvaranja filma. I pored nešto frustrirajućih nedostataka, preporuka od mene stoji.