23.10.15

Pored mene / Next to me

tekst originalno objavljen u reviji Ekran (www.ekran.si)

2015.
režija: Stevan Filipović
scenario: Stevan Filipović, Milena Bogavac
uloge: Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Slaven Došlo, Nikola Glišić, Gorica Regodić, Milica Majkić, Darko Ivić, Jelena Puzić, Andrej Pipović

U jednom intervjuu Rok Biček, autor iznimno važnog slovenskog filma Razredni neprijatelj, rekao je da su srednjoškolske godine ne samo formativne za svakog pojedinca, nego i da su to prvi susret tih mladih ljudi sa sistemom. U slovenskom primeru imamo razred koji se buni protiv autoriteta, ne samo profesora, već i cele škole, koristeći samoubistvo drugarice kao izgovor, dok se pravi razlozi skrivaju dublje. Jasno, sistem ne valja, rigidan je i nemilosrdan, ali i korumpiran pritiscima sa raznih strana.

Pored mene, novi film Stevana Filipovića, takođe je smešten u razred, u okolinu mladih osoba koje se razvijaju i na koje utiču razni spoljni i unutarnji faktori. Za razliku od slovenskog filma u kojem je sistem tek načet, u srpskom primeru je već u potpunom rasulu usled temeljne nebrige ili maliciozne manipulacije svih relevantnih društvenih institucija i održava se samo na pukoj inerciji sa jedne i retkom entuzijazmu sa druge strane. Klinci su, kao što smo to već videli u novijim srpskim filmovima o izgubljenoj omladini, prepušteni sami sebi i potpornim tačkama koje sami pronalaze. To može biti kontra-kultura (Tilva Roš), seksualne i nasilne eskapade (Klip) ili navijačko-kriminalno-nacionalistički milje (Šišanje, Varvari). Pored mene zgušnjava sve to na jednom mestu.
Okidač za radnju su dva povezana incidenta. Entuzijastična profesorica istorije Olja je napadnuta pred ulazom u svoju kuću, a povod za to je bila provokativna izložba njenog muža, slikara Uglješe, koja je uzburkala nacionalističke duhove. Sledećeg dana ona slučajno otkriva da iza napada stoje neki od njenih učenika. Umesto da ih odvede na planirani izlet, ona im oduzima mobilne telefone i zaključava ih u školi na celi dan i noć.
 Za to vreme, mladići i devojke su prepušteni sami sebi i po prvi put moraju da komuniciraju jedni s drugima, bez pomoći tehnologije, društvenih mreža i ostalih faktora otuđenja u modernom svetu. Kroz njih se prelamaju svi uticaji, i inače tipični za srpsko društvo: droga, alkohol, nasilje, nacionalizam, traume, siromaštvo, gay i anti-gay pokret, brojne sub-kulture i socijalni autizam. U tom smislu je naslov znakovit, jer se momci i devojke koji provode zajedno po nekoliko sati dnevno suštinski ne poznaju dalje od površinskih detalja.
Već sa svojim prvim filmom Šejtanov ratnik, Filipović je pokazao da nema tabu-tema i tetošenja zabludele omladine kojoj se kroz iskrivljene mitove ispira mozak. On je sve to izvrnuo na humor, i napravio ponajbolji srpski sub-kulturni film prve dekade XXI stoleća. Druga njegova osobina je sposobnost da svoju perspektivu izmesti iz srpske društvene kaljuže i stvari sagleda objektivno, za šta mu srpski mediji prebacuju da se dodvorava Zapadu. To je posebno vidljivo u Šišanju. Ovaj film je ozbiljniji u nameri i izrazu od Šejtanovog ratnika, ali je na kraju postao i ostao žrtva ograničavajućih faktora. Vizije sveta Filipovića i scenariste Dimitrija Vojnova dijametralno su suprotne i kao da se bore kroz celi film. U jednom trenutku Filipović preuzima glavnu reč i poentira, ali to čini kroz didaktičnost. Iako je film efektno režiran i montiran, upravo ta didaktičnost će ga obeležiti.
Pored mene može podsetiti na Šišanje samo u ekspoziciji, koja je srećom kratka i jasna. Jednom kada se perspektiva spusti na razred i tu ustali, film postaje ponekad humorno, ali uglavnom mračno i potresno iskustvo koje savršeno kontrolirano, precizno i realistično oslikava besperspektivnost mladih u Beogradu i Srbiji. Likovi pomalo služe kao nosioci svoj sub-kultura, stavova i društvenih statusa, što je neizbežno u filmu takvog “settinga”, ali su sasvim dobro profilirani i životni.
  Ta tipskost likova bila je prisutna i u Bičekovom Razrednom neprijatelju, ali Filipović ih, ima više i više se oslanja na aktivnu dinamiku i improvizaciju među glumcima. To je izvedivo jer su glumci mladi i živo se sećaju srednje škole, ali nisu naturščici, nego (svršeni) studenti, kolege sa akademije kojima je Pored mene bio diplomski film i koji su već sarađivali na predstavi Muškarčine ko-scenaristice Milene Bogavac. Njihova improvizacija je savršeno usklađena i kontrolirana, toliko da se u Filipovićevoj dekonstrukciji društva i sub-kulture prepoznaju odjeci Altmanovih “ensemble” drama.
Pored mene je svakako najzreliji film Stevana Filipovića. Pronicljiv, nenametljiv, sveden na relativno malo lokacija koje su iskorištene do maksimuma i fokusiran na svoje likove i njihove teme koje ih definiraju. Kroz njih nemamo samo srpsko društvo pod lupom, nego se dotičemo i nekih univerzalnih pitanja šta znači biti mlad danas. Kritika i publika na svetskoj premijeri na filmskom festivalu u Puli su to prepoznali, film je dobio Zlatnu Arenu u međunarodnom programu ispred daleko zvučnijih naslova i čini se da će to biti jedan od filmova koji će tek uzburkati duhove i o kojem će se puno govoriti.