12.10.15

The Intern

kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015
scenario i režija: Nancy Meyers
uloge: Robert De Niro, Anne Hathaway, Rene Russo, Anders Holm, JoJo Kushner, Andrew Rannells, Adam DeVine, Zack Pearlman, Jason Orley, Christina Scherer, Nat Wolff, Linda Lavin

The Intern je jedna ugodna, “feel-good” romantična komedija, što i možemo očekivati od Nancy Meyers, veteranke takvih filmova u smislu produkcije, scenarija i režije. Njeni filmovi, pa tako i ovaj, su primer savršeno pažljive konstrukcije i ušminkanosti eksterijera i enterijera, čist eskapizam i “arhitektonska pornografija” nasuprot realnom i prljavom životu, kako već to biva u romantičnim komedijama kao takvim. Međutim, ovde dolazimo do prve i najveće neobičnosti ovog filma: ovde ono “romantična” ima drugo značenje.

Znači, ovde se ne radi o zaljubljivanju i osvajanju osobe suprotnog pola, iako to našem naslovnom stažisti Benu (Robert De Niro, star preko 70 godina, što je valjda i komični “punchline” filma) polazi za rukom relativno lako i bez napora. Izabranica njegovog srca je maserka Fiona (Rene Russo, predivno izgleda sa preko 60 godina, ali je nažalost uludo potrošena u filmu), ali to je tek jedan od sporednih koloseka filma. Nije romantičan ni platonski odnos između Bena i njegove dosta mlađe šefice Jules (Anne Hathaway, koja još jednom dokazuje status Julie Roberts novog milenijuma), niti su toliko romantični njihovi životni nazori. Romantičan je sam stav filma: lagodan, naivan, eskapistički; romantičan je ton rasprave između starih i novih vremena što je centralna tema filma i, konačno, romantičan je tretman likova.
Prvo se upoznajemo sa Benom za koga se na samom početku čini da je ujedno i naš narator, a ne samo naslovni i glavni lik. On nam priča o sebi, da je udovac, penzioner, bivši menadžer u štampariji telefonskih imenika. (Vidite li ironiju tu? Ako ne, nema veze – u filmu će se taj štos ponoviti malo previše puta.) On svoju penziju provodi lagodno, putuje po svetu, uči jezike i umetnost kuhinje, odlazi na jogu i u povremene posete sinu i njegovoj familiji u San Diegu, ali mu je nesnosno dosadno jer nema one njegove dnevne radne rutine. Zato je odlučio da se javi na konkurs za starijeg stažistu u izuzetno uspešnoj “start up” firmi koja se bavi prodajom odeće preko interneta, iako o internetu i kompjuterima ne zna baš mnogo. Njegova radna etika je savršena i spreman je da uči. A ovaj uvod je zapravo njegovo video-pismo za konkurs.
Naravno, dobio je posao (u suprotnom ne bi bilo filma) i to kao direktni saradnik vlasnice i direktorke Jules. Ona je, pak, tipična zaposlena žena novog milenijuma. Večito je u žurbi i vozi bicikl kroz svoju hipstersku kompaniju, a njen pristup je onako baš mikro-menadžerski, što će reći bavi se baš svim aspektima poslovanja, od dizajna, preko logistike do podrške korisnicima i upravljanja. Ona je zbog toga hronično iscrpljena, pa ne viđa često svoje ukućane: modernog muža Matta (Holm) koji je ostao kod kuće i princezastu kćerkicu Paige (Kushner) o kojoj se tata brine. Zbog obima svog posla, ona je sklona zaboravljanju pojedinosti na poslu (kao što je to program starijih stažista) i na privatnom planu, te u startu slabo prima promenu da pod njom radi starija osoba koja nije hip, moderna i “na ti” sa tehnologijom.
Međutim, Ben će joj se uvući pod kožu zbog svoje radne etike (u stanju je doći ranije i počistiti sto zatrpan kancelarijskim otpadom), integriteta, mudrosti, manira (gospodin je uvek u odelu) i dobre naravi. On će joj postati možda jedini pravi prijatelj i nešto nalik na najidealniju i najpozitivniju moguću očinsku figuru i pomoću njega će ona doneti neke od važnih odluka, kako u vezi svog privatnog života, tako i u vezi firme, poslovanja i situacije sa angažmanom eksternog rukovodioca, što zahtevaju ulagači.
Pored toga što je romantična komedija bez ljigave romanse, The Intern revidira i nekoliko drugih, tipskih grešaka u tonu kod savremenih filmova koji se bave generacijskim jazom. Recimo, komedija sličnog naziva, The Internship (2013) bila je pokretna reklama za Google (kao što je The Intern tek nešto diskretnija za Apple, ali nema veze), ali je zauzimala ton da je “milenijumska generacija” nesposobna za posao, kao i za ispunjen privatni život jer je ovisna o tehnologiji i permanentno nastanjena u virtuelnom svetu, te joj treba pomoć starijih i iskusnijih kako bi se sa tim nekim temeljnim stvarima nosili. The Intern mnogo više poštuje svoje likove, i mlade i stare. Mladi su vredni, kreativni i poslovno sposobni, ali im fali iskustvo i sistem u radu koji se stiče sa godinama, a stariji nisu baš kompletne mule za tehnologiju, nego se mogu naučiti ako imaju volje, te takođe nisu dosadna gunđala i dežurni pravednici, nego su sposobni da kad treba i kako treba daju koristan savet mlađima.
Međutim, daleko od toga da je The Intern savršen film. Prvi problem je njegova dužina od 2 sata, što je barem za 20 minuta previše. Drugi problem su veoma površno nakačeni dodatni likovi i pod-zapleti, kao što su tri hipstera za Benovim stolom i njihov potpuno blentavi provalnički pohod na kuću Julesine majke da izbrišu mail sa kompjutera. Problematičan je i pod-zaplet sa Julesinim i Mattovim brakom i Mattovom prevarom, ali on bar ima funkciju da u priču ubaci polemiku o feminizmu i kavaljerstvu koja, opet, nije najsrećnije i najrealističnije izvedena, jer nam nisu logične pozicije dvoje protagonista. Sa druge strane, možda je ta rasprava samo sredstvo da se podvuku generacijske razlike prema kojima su “baby boomeri” bili generacija puna ideala i generacija koja se za njih borila, dok su “milenijalci” mnogo skloniji kompromisu ako im je cilj održati zadatu idealnu sliku. Opet, ta tema je mnogo efektnije, a jednako diskretno portretirana u pomalo zaboravljenom i potcenjenom Up in the Air (2009). Konačno, ono što će gledaoci najviše osetiti je i ravan ton koji se proteže kroz ceo film. The Intern je zbog toga ispolirano, ali zato savršeno neiskreno i nerealno filmsko delo koje se brzo zaboravlja.
To ne znači da film nije gledljiv, čak i na momente zabavan. Razlog za to su odlične uloge dvoje protagonista. Anne Hathaway je tu u svojoj zoni ugodnosti, živahna, vesela i pozitivna i tu se savršeno snalazi. Iznenađenje u nekom smislu je Robert De Niro. On je bez daljnjeg sjajan glumac, ali je isto tako svoje najbolje uloge ostvario odavno. U poslednje vreme za njega je posebno problematičan izbor filmova u kojima će se pojavljivati. De Niro, naime, uloge ne odbija, čak ni loše napisane likove u lošim filmovima i po količini gluposti koje je snimio se približava Nicolasu Cageu. Za razliku od Cagea, De Niro makar ima dovoljno takta da većinu bezveznih uloga otalja šmekerski i sa stilom, ali se u poslednje vreme za njega teško može reći da se trudi. Poslednji put smo ga u sjajnom izdanju gledali u Silver Linings Playbook (2013), ali njegova uloga tamo je bila relativno mala, ma koliko koloritna bila.
Ovde ima glavnu ulogu i igra je apsolutno savršeno. On ovde nije patetičan starac kakvim se predstavlja u drugim recentnim filmovima, on je ovde gospodin sa dobrom voljom, ali i sa čvrstim stavom. Važnije od svega, on savršeno balansira između komičnog i dramskog i gotovo nikad ne promašuje ton. Pravo ga je zadovoljstvo gledati u jednoj ležernoj, odmerenoj, “low key” ulozi i zbog toga The Intern zaslužuje moju laganu preporuku.