26.10.15

Mr. Holmes

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.
režija: Bill Condon
scenario: Jeffrey Hatcher (po romanu A Slight Trick of the Mind Mitcha Cullina)
uloge: Ian McKellen, Laura Linney, Milo Parker, Hiroyuki Sanada, Hattie Morahan, Patrick Kennedy

Svake jeseni već devetu godinu za redom održava se Filmomanija, revija filmova koje valja pogledati, a koji nisu još išli ili se pretpostavlja da neće ići u redovnu kino-distribuciju. Revija traje pune dve sedmice i stanovnicima Zagreba, kao i putnicima-namernicima i slučajnim prolaznicima toplo preporučujem da neke od naslova pogledaju na velikom platnu jer će možda propustiti jedinstvenu šansu. Kako Zagreb tek povremeno posećujem, a baš za taj vikend se pogodilo da portal FAK proslavlja petu godišnjicu, moj ovogodišnji “ulov” sa Filmomanije je Mr. Holmes. U pitanju je još jedan u nizu filmskih i televizijskih projekata koji se u poslednjih nekoliko godina pojavljuju sa namerom da nam ponude još neki novi i neviđeni aspekt ovog viktorijanskog detektiva.

Pade mi na pamet jedna epizoda Mućki u kojoj Delboy ima novu foru za zaradu: izlete po “etničkom” Londonu koji se ne vidi u uobičajenim turističkim turama. Jedna od tih predviđenih “etničkih” destinacija je i rodna kuća Sherlocka Holmesa. Kada Rodney primeti da je reč o fiktivnom liku, Delboy će odgovoriti da je to sjajno, jer se onda može zaustaviti pred bilo kojom starom kućom i nju pokazati kao Sherlockovu.
Možda ja grešim, ali upravo takav utisak stičem o svim novim i ne tako novim varijacijama na temu Sherlocka: fiktivan je lik i možemo mu raditi šta hoćemo, pokušati da ga načinimo ljudskijim, još fiktivnijim, da ga uvrćemo i izvrćemo, pa kako bilo. Tako se Billy Wilder bavio njegovim privatnim životom (The Private Life of Sherlock Holmes, 1970), Barry Levinson njegovim studentskim danima (Young Sherlock Holmes, 1985), a Herbert Ross ga je odveo na lečenje od ovisnosti kod Freuda (The Seven-Percent Solution, 1976). Guy Ritchie je u dva filma sa lošim CGI-jem potencirao njegovo asocijalno ponašanje, napravivši od njega “super-geeka” na steroidima, a dve serije (Sherlock i Elementary) su ga prebacile u kontekst moderne Britanije, odnosno Amerike. Ne smatram se nikakvom “konzervom”, ali želim da u zapisnik uđe da mi je najdraže poprilično konzervativno, gotovo kanonsko viđenje Sherlocka Holmesa iz mog detinjstva u interpretaciji pokojnoh Jeremyja Bretta u Granadinim televizijskim filmovima i serijama.
Ostalo nam je, dakle, da ga vidimo kao starog, penzionisanog pčelara. Nešto od toga je natuknuto i u knjigama Arthura Conana Doylea i u kasnijoj “spin-off” literaturi, on se iz penzije vraćao da zajedno sa doktorom Watsonom pomogne britanskoj obaveštajnoj zajednici pred Prvi svetski rat, a u penziji je i jednu mladu Amerikanku podučavao detektivskim veštinama. U Mr. Holmes, filmu Billa Condona po romanu Mitcha Cullina, Sherlock je još stariji, hoda sa štapom, senilan je i nemoćan. Nisam baš siguran da sam želeo takvog da ga vidim.
On je ostao bez većine veza sa Doyleovim kanonom i onim što ga je definiralo kao lika iz fikcije. Ostao je i bez imena, obraćaju mu se samo po prezimenu. Jedino što je film fino ukačio iz kanona je da je priče pisao Watson, te da su one po ukusu masa i da često nemaju veze sa “stvarnim” Sherlockom Holmesom. Tako nema ni lovačke kape i lule (to je plod mašte ilustratora), zamenili su ih cilindar i cigara, i to samo dok je gospodin Holmes bio u snazi za tako nešto. Istina, pojaviće se u po jednoj sceni brat Mycroft, doktor Watson i gospođa Hudson, pojaviće se i jedna žena iz prošlosti, a to nije Irene Adler.
Imamo, dakle, tri priče koje će nekako konvergirati u jednu. Okvirna je smeštena u period posle Drugog svetskog rata u kojoj ostareli, senilni detektiv (McKellen) živi u kući na osami sa priprostom negovateljivom, gospođom Munro (Linney) i njenim prepametnim sinom Rogerom (Parker) i uglavnom se bavi pčelama, a tom zanatu uči i klinca koji u njemu vidi idola. Klincu za ljubav, Holmes se želi prisetiti svog poslednjeg slučaja i zašto je uopšte išao u penziju, ali to mu ne ide najbolje.
Ta priča se dešava nekih 35 godina ranije i tiče se gospodina i gospođe Kelmot (Morahan, Kennedy) i njihovog temeljnog nerazumevanja kao uvoda u tragediju. Misterija tog slučaja je takva da ju je već ostareli Holmes u stanju rešiti za jedno popodne. Stari Holmes se pita šta je pošlo po zlu pa se posle tog slučaja povukao, iako je Watson ponudio svoju, fiktivnu verziju događaja, i to je ono zašto ga senilnost proždire. Potraga za čudotvornim lekom za bistrinu uma (pošto matični mleč više ne deluje) će ga odvesti u Japan netom iza rata i u kontakt sa Tamikijem Umazakijem (Sanada), japanskim botaničarem. Niste mislili da će se Sherlock Holmes pojaviti u Hirošimi? Hoće... i to će, naravno, uticati na njega. Kako ga i fizička snaga sve više napušta i kako se trudi da iščupa misteriju iz svoje glave, klincu za ljubav, a sebi kao dokaz da je još uvek živ, tako će se menjati i kao čovek.
Zapravo, okvirna priča je i najupečatljivija jer se poigrava sa svojim protagonistom na taj način da mu polako oduzima onaj briljantni um i hladni racio po kojem je bio poznat. Ne znam je li etički dovesti lika do tog očajnog stanja mučenja pred smrt, odnosno da li je to pravi autorski potez da se fiktivni lik na taj način “očoveči”, da postane tako stravično ljudski. Opet, fiktivan je lik i tu etika ne važi, samo znam da ne bih uživao da vidim tako starog Indianu Jonesa ili tako starog Jamesa Bonda. Istini za volju, ovo je savršen poligon Ianu McKellenu da demonstrira svoje glumačke mogućnosti i to čini tako sjajno da je stari Sherlock Holmes u njegovoj izvedbi tužan, ali nikako patetičan prizor. Njega sjajno prati simpatični Milo Parker, dok sa Laurom Linney stvari stoje malo drugačije, pre svega zbog tipskosti lika sirote udovice sa sela koju život nije štedeo. Naravno, ona voli svog sina, ali to u svojoj ograničenosti pokazuje na čudan način.
Druge dve priče ne stoje tako dobro. Jedna pati zbog plošne misterije koja i pored melodramatičnog obrata na kraju još uvek nije dovoljan “pay-off” na kraju, da ne pominjemo da i u njoj Sherlock Holmes izgleda starije, umornije i potrošenije od onoga što bi se zapravo dalo iščitati iz njegovih godina. Pravo je čudo da neki kompleksniji slučaj pre toga nije zeznuo. Što se puta u Japan tiče, on služi za jednu solidnu poentu na kraju (samospoznaja) koja je dodatno podvučena i po mom skromnom mišljenju devalvirana drugom odmah iza (onom sa kamenjem), te svedena na sentimentalnost. Hirošima mi tu tek nikako ne ulazi u računicu iz mnogo razloga i deluje mi kao ubačeni simbol. Gde je i kako gospodin Holmes proveo šestogodišnji ratni period? Je li slušao radio? Je li čitao novine? Je li makar čuo nadletanje nemačkih aviona? Kako je prespavao Hirošimu? Ako je zaista bio toliko slabog zdravlja, pamćenja i percepcije da zanemari svetski sukob, kako takav odlazi na drugi kraj sveta, čak i po čudotvorni lek?
Iako mi Mr. Holmes nikako nije seo, neću reći da je film loš, jer bi to bilo nepošteno. Situaciju uveliko popravlja uloga Iana McKellena koja je zaista hrabra i za pamćenje. Solidnom utisku doprinosi i upravo takva, solidna i nenametljiva, gotovo nevidljiva režija Billa Condona. Ovaj američki autor je imao nekoliko dobrih filmova i igrarija sa biografijama i fikcijom u svoja tri najzapaženija filma Gods and Monsters (1998) – za koji je i dobio Oscara za adaptirani scenario, Kinsey (2004) i Dreamgirls (2006). Usledila je “tezga” na dva Twilight filma i ne baš sjajno prihvaćeni The Fifth Estate (2013). Sa Mr. Holmes je uspeo da uhvati suštinu priče – film uglavnom izgleda britanski diskretno, sa tek nekoliko izleta u melodramu.
Nemojte očekivati da će ovo biti još jedna, poslednja demonstracija Sherlockovog briljantnog uma, kao što sam ja priželjkivao, pa će vam se film svideti više nego meni. Pristupite mu kao nečemu potpuno novom i originalnom, kao delu koje se tek malo referira na poznatog filmskog junaka.