20.10.15

Bloodsucking Bastards

2015.
režija: Brian James O'Connell
scenario: Dr. God, Ryan Mitts
uloge: Fran Kranz, Pedro Pascal, Joey Kern, Emma Fitzpatrick, Justin Ware, Marshal Givens, Joel Murray

Znate onu tezu po kojoj vas kapitalizam / konzumerizam pretvara u zombija, odnosno biće bez mozga. To važi samo ako ste na dnu piramide, bilo kao kupac koji “troši novac koji nema na stvari koje mu ne trebaju”, bilo kao prodavac tih istih gluposti prikovan za najniži nivo u poslu. Takve pozicije vam zaista mogu isisati krv i dušu i ubiti volju za životom. Međutim, ako ste kreator takve društvene klime, onda ste potpuno drugačiji monstrum, recimo onaj koji sisa krv. Vampir. Naslov ovde govori o krvopijama i obećava zabavu.
Gledajte na Bloodsucking Bastards kao na horor-komičnu varijantu jedne od, po mom mišljenju, najuspelijih satira korporativne kulture Office Space. Inspiracija je tu, momci iz trupe Dr. God koji su osmislili scenario za film to i ne kriju, “setting” je sveden na dosadne kancelarijske prostorije, likovi na kancelarijske “dronove”, zgubidane i lenjivce koji bi verovatno radili nešto drugo, bilo šta, da su se snašli, ali jednostavno nisu. Kome to nije dovoljno za podsetnik, u jednom trenutku oko polovine filma, pojaviće se ničim izazvani kadar sa još dišućom ribom na stolu. Da ukapiraju i oni koji nisu do sada.
Dakle, naša grupa kretena radi u kancelariji na telefonskoj prodaji sranja debilima. Njihov neformalni nadređeni je Evan (Kranz), pizdunčić koji se jedini zapravo cima oko posla i očekuje unapređenje u menadžera prodaje. Ostali lelemudaju, igraju igrice, gledaju porniće i odlaze na neprirodno duge pauze. Zaplet nastaje u tome da Evan ipak ne dobije unapređenje, i to ne zato što je zajebao projekat, niti čak zato što je usrao vezu sa šeficom kadrovske službe Amandom (Fitzpatrick), nego direktor (Murray) reši da zaposli vanjskog saradnika sa solidnim preporukama koji izgleda kao korporativna ajkula. On je Max (Pascal) i Evanov je “nemesis” još sa studija. Jednom kad on dođe, veoma čudne stvari počinju da se dešavaju. Evan to primećuje, ali mu niko ne veruje. Osim njegovog najlenjeg i najtupljeg kolege Tima (Kern).
Ono što sledi je klasično rokanje u oba smera. Na horor planu, Bloodsucking Bastards bi mogao biti strašniji i/ili odvratniji, ali treba razumeti zašto nije takav. Snimljen je na tesnom budžetu i na jednoj lokaciji, ono malo efekata koliko ih ima su jeftini. Ekipa iza filma ne dolazi baš iz trash miljea da bi znala kako sa minimumom novca napraviti odgovarajuće efekte, niti Bloodsucking Bastards ikada odlazi u smeru potpunog trasha. Takođe, film bi profitirao od napetije i nabijenije akcije, ali i to je izostalo. Srećom pa na planu komedije i satire stvari stoje bolje. Neki od fazona su malo “na silu”, poput čuvara koji priča “vojnički”, dok su neke dosetke (recimo ona o lešu koji izgleda kao kopija slike Jacksona Pollocka ili ona o advokatima kao prirodnim saveznicima vampira) vrlo promišljene i lepo napisane.

Iskreno, takvih filmova je bilo, Edgar Wright je na njima i izgradio karijeru. Štos je u variranju žanrovskih standarda i potencijalnom ubacivanju elaborirane satire. To je, recimo, u The World's End savršeno radilo sa korporativnim pabovima i nasmejanim korporativnim robotima kao simbolima džentrifikacije. U tom smislu, Bloodsucking Bastards je daleko od promašaja, ali i od punog pogotka. Recimo da uglavnom pogađa suštinu, iako možda baš ne u centar mete, da to radi na najotvoreniji način i da zahvata najšire, te da se ponekad previše trudi i da previše namiguje gledaocu. Opet, u poređenju sa masom potrošenih horora i neinspirativnih horor-komedija i parodija, ovo je sasvim solidan filmčić. Makar je zabavan.