30.10.15

Alleluia

2014.
režija: Fabrice Du Welz
scenario: Fabrice Du Welz, Romain Protat, Vincent Tavier
uloge: Lola Duenas, Laurent Lucas, Edith Le Merdy, Anne-Marie Loop, Helena Noguerra, Pili Groyne, Sorenza Mollica, Stephanie Bissot, David Murgia

Iskreno, nisam bio pripremljen na svoj prvi susret sa Du Welzom. Bio je to Calvaire i zapravo ne znam koji mi je od detalja tamo bio strašniji: da li bedno stanje u kojem protagonista i očita buduća žrtva već započinje film, patološka posesivnost njegovog spasitelja – tamničara, scena sa prasetom ili zombie-jazz, da navedem samo neke. Calvaire nije bio samo neka belgijska prikolica na novi francuski ekstremni film, nego je bio jedan jebeno jeziv film.

Jednako tako, i pored iskustva sa artističkim Vinyanom (2008) i vrlo upečatljivim kratkim Quand on est amoreux c'est marvelieux (1999), čak i kad Colt 45 (2014) ostavimo po strani jer je reč o potpuno drugačijem žanru, čisto sumnjam da će iko biti pripremljen na nešto toliko mizantropično kao što je to Alleluia, Du Welzov film koji je posle festivalske turneje konačno dospeo na kućne formate, pošto je naše krajeve iz neznanog razloga preskočio. Nakon što je sa Calvaire rasturio evropsku svetinju domaće, čitaj seoske okoline (jer nismo mi “debilni Amerikanci” pa da imamo Deliverence), a sa Vinyanom roditeljstvo, odnosno materinstvo, Du Welz se sa Alleluiom ustremio na ljubav koju tretira kao agresivno, iracionalno ludilo.
Okvir za priču nam je bolno poznat, što sa filma, što iz “true crime” formata: par koji ubija. Ali zaboravite na The Honeymoon Killers, Kita i Holly iz Badlands, Mickeya i Malory Knox iz Natural Born Killers, a naročito na do übera hollywoodizirane Marthu Beck i Roberta Martineza Fernandeza iz Lonely Hearts. Zamislite Sightseers (2012) sa mnogo manje namigivanja i čudaštva samog sebe radi. Opet, ni to nije dovoljno da vas pripremi na Gloriu i Michela koji su tako neodoljivo odvratno ljudski, banalno zli i poremećeni, pa je i njihova ljubav takva. Alleluia je “serial killer flick” samo po žanrovskoj odrednici, horor samo po eksplicitnosti, art-film po snimateljskom postupku, ali je u svojoj suštini studija karaktera i odnosa između dvoje izopačenih ljudi.
Film je podeljen u četiri poglavlja. Prvo je posvećeno upoznavanju njih dvoje preko interneta. Gloria (Duenas) je zaposlena u mrtvačnici, samohrana majka, nedavno ostavljena i još sveže povređena. Michel (Du Welzov veteran Laurent Lucas) je naoko zgodni i uglađeni poslovni čovek, koji je svakako slatkorečiv, ali nešto kod njega opasno ne štima. Mi ga upoznajemo pri sujevernom “ljubavnom ritualu”, sa bajanjem i spaljivanjem, pa onda pri napadu migrene i, za razliku od Glorije, nemamo dobar osećaj.
Potpuno opravdano, jer je Michel u stvari ljigavi prevarant koji lovi očajnice i vara ih za manju ili veću lovu. Gloriji, međutim, to ne smeta jednom kad ga takvog uhvati u provodu sa drugim ženama, ona samo želi da bude deo njegovog života i njegovih pohoda i spremna je na sve. U nekom drugom filmu, dvoje takvih bi bili na rubu da osvoje svet. Ovde, pak, ne: niti imaju dovoljno pameti da smisle plan dalje od osnovnih stvari (što je Michelov neuspeh), niti discipline da i takav, kad ih sreća posluži da nalete na tuplje od sebe, sprovedu. To je već Glorijina odgovornost, jer je ona ovde “loose cannon” ali, suprotno očekivanjima s početka, njena očajnička ljubomora je najjača sila u filmu.
Na prvi pogled, Alleluia je jedan izrazito mizogin film, jer je Gloria često prenaglašeno, ponekad groteskno luda kučka spremna na svakojako zlo radi održavanja fiks-ideje o velikoj ljubavi koju ima u glavi. I zaista, svedočimo njenim napadima besa koji su u stanju da useru svaki plan. Onda se zapitamo šta Michel tu radi i shvatimo da je on slabić, kukavica, emotivni invalid i skoro pa moron. On nije u stanju da je zaustavi, niti da pobegne od nje, on u svakom ključnom trenutku samo gleda zblanuto i fingira ili ima stvarne napade migrene. Njegovi pokušaji da je smiri su naivni i skoro retardirani. On će pristati na sve, misleći da je to njegov instinkt za preživljavanje.
Oni su i fizički odbojni, ružni. Često su goli, bolje rečeno ogoljeni, sa svojim otromboljenim telesinama. Kamera ih hvata izbliza, zrnasto kao u nezavisnom filmu iz 70-ih, što pojačava neprijatnost. Ništa bolji tretman nemaju ni drugi, epizodni likovi, pa čak ni iritantna deca. I okolina je grozna, na rubu propasti, po kišnom vremenu, lišena svakog glamura. Čini se da za čovečanstvo nema spasa, pa ni utehe u crnom humoru, jer nam nije do smeha. Radnja se može dešavati bilo kad i bilo gde, van nekog određenog konteksta, mada neki detalji ukazuju na kraj 80-ih i početak 90-ih kada su Belgiju potresali razni zločini, dok drugi sugeriraju pristup “ovde i sada”. Uostalom, nije li ljubav, pa čak i ovakva nešto univerzalno, nešto čemu ne treba kontekst, a može stajati u svakom.
Glumcima treba odati prizanje za hrabrost da se pojave, naročito da se ogole i fizički i metaforički u ovom filmu, znajući koga igraju i šta predstavljaju. Za Lucasa to ne čudi, čovek je već snimio Calvaire igrajući lika sličnog profila u drugačijem kontekstu. Lola Duenas nije nepoznata glumica u evropskim okvirima, ali smo na nju navikli u jednom drugom kontekstu i okruženju. Ona često radi sa Almodovarom, ali su to uglavnom sporedne uloge. Ovde, kao i ostatak žena, pokazuje hrabrost i sposobnost da ide do kraja za ulogom, ma koliko to bilo mentalno iscrpljujuće.
Rekao bih da slično, ili čak isto radi i Du Welz. On se ne štedi i ne štedi nas kao gledaoce. Alleluia će svakako ostaviti utisak, reč je filmski pismenom, izrazito stiliziranom i veoma snažnom filmu. Taj utisak nikako neće biti lagan i veseo, i to je poenta filma. Ovo je jedan od onih udaraca od kojih se teško oporavljate, bilo da u sebi prirodno nosite angst, bilo da ste ga prerasli, bilo da tezu iz filma prihvatate ili ne prihvatate. Alleluia je nešto što se retko viđa - anti-ljubavni film.