4.10.15

Boulevard

2014.
režija: Dito Montinel
scenario: Douglas Soesbe
uloge: Robin Williams, Roberto Aguire, Kathy Baker, Bob Odenkirk, Giles Matthey, Henry Haggard

Pre više od godinu dana me je prilično iznenadila vest o smrti Robina Williamsa. Iako mi nikada nije bio na listi omiljenih glumaca ili komičara, ipak sam pogledao solidan broj filmova sa njim u nekoj od uloga i iznimno cenio njegov rad. Zapravo, za komičara mi je često bio suviše neozbiljan, sklon preglumljivanju i kreveljenju, ali je zato u svojim ozbiljnijim ulogama uspevao da nađe tonove tuge, inspiracije i ljudskosti. Dead Poets Society, Good Will Hunting, Nolanova Insomnia, da ne nabrajam dalje, bilo je tu izvrsnih uloga u karijeri. Jesu one možda vukle na depresiju od koje je glumac u privatnom životu patio, ali ne bih išao do toga da u tome vidim neki sujeverni znak.

Zato bi mi teško palo da ga pamtim po ulozi u smeću kao što je The Angriest Man in Brooklyn, jer je u tako lošem filmu i sa tako površnim likom nije bilo moguće napraviti čudo, posebno u “minus-fazi” u kojoj se Williamsova karijera u tom trenutku nalazila. Srećom pa će Boulevard taj utisak o Williamsu nekako popraviti, u pitanju je vrlo solidan film u kojem je pokojni glumac ostvario jednu od svojih najnijansiranijih i najljudskijih uloga. Uzgred, nije ovo njegov poslednji kredit, ima još par “glasovnih” uloga posle, ali je svakako poslednji njegov film koji ću ja gledati.
U pitanju je jedna u filmskoj umetnosti neuobičajena, a opet tako obična ljudska priča. Zvuči kao kliše: čovek na životnoj prekretnici (u ovom slučaju je to činjenica da mu je otac na samrti) odlučuje da se konačno suoči sam sa sobom, odnosno sa jednim aspektom svoje ličnosti koji je potiskivao skoro celog svog života. To bi moglo rezultirati raspadom svega onoga što je ostvario (pristojne, iako ne specijalno briljantne karijere i ugodnog, iako ne specijalno strastvenog braka) i jednim svojevrsnim restartom u godinama u kojima to nije uputno, a možda nije baš ni moguće.
Nolan (Williams) je, naime, skriveni gay, maskiran iza svoje povučenosti, dobrih manira i neupečatljivosti. Radi u banci kao službenik i čeka ga unapređenje. U braku je sa Joy (izvrsna Kathy Baker čije ostvarenje stoji rame uz rame sa Williamsovim), njih dvoje uživaju u istim knjigama, filmovima i večerama sa prijateljima, ali spavaju u različitim sobama, što govori više o ugodnosti i poštovanju, a manje o nekakvoj ljubavi. Čak ni sa svojim najboljim prijateljem, fakultetskim profesorom Winstonom (Odenkirk) nije preterano blizak, iako se njih dvojica često viđaju i druže.
Sve će se promeniti kad Nolan slučajno naleti na Lea (Aguire), mušku prostitutku, klinca sa izgubljenim pogledom kojeg život očito nije mazio. Tu dolazimo do zanimljivog dela: iako mu Nolan redovno plaća, vodi ga u motele i u restorane, on prema njemu ne oseća seksualnu privlačnost, barem ne izravno i dominantno. Nolanu je potreban neko da ga sasluša i razume i neko kome on može pomoći da bi se bolje osećao. Šteta što Leo te pažnje verovatno nije vredan, ne zbog toga što je loš momak, nego je pre svega izgubljen slučaj, napušten i izmučen i pomoći mu nema.
Što, naravno, neće značiti da naš dobri Nolan neće upasti u probleme. Prvo sa Leovim makroom Eddijem koji će mu naneti vidljivu telesnu povredu, pa onda i sa Joy glede svojih sve češćih i elaboriranijih laži o noćnim lutanjima, na kraju i na poslu, kada svi primete da se s njim nešto događa, nešto na šta niko u njegovom okruženju nije navikao...
Da je drugačije postavljen i da su u njemu manje raspoloženi glumci, Boulevard bi vrlo lako mogao završiti kao pokušaj televizijske “inspiracione” dramuljine, ali to nije. Treba za to zahvaliti Robinu Williamsu i Kathy Baker za tako nijansirana i upečatljiva ostvarenja, ali i reditelju Ditu Montinelu što vrlo dobro uspostavlja ton filma i ne popuje. Ovo je, inače, veliki korak naprad za Montinela koji je karijeru počeo sa obećavajućin newyorškim krimi-dramama i trilerima, ali je negde do trećeg filma njegova inspiracija presušila. Srećom, on ovde uvodi reforme u svom stilu, priču postavlja u neimenovani gradić (snimljeno je u Nashvillu, ali bez karakterističnog južnjačkog akcenta) i tretira je kao dramu iz života. Uspeva mu. Montinel ima još jedan film koji čeka distribuciju i sva je prilika da je dobio još jednog gledaoca.