18.10.15

Dark Places

2015.
scenario i režija: Gilles Paquet-Brenner (po romanu Gillian Flynn)
uloge: Charlize Theron, Nicholas Hoult, Sterling Jerins, Christina Hendricks, Corey Stoll, Tye Sheridan, Andrea Roth, Chloë Grace Moretz, Sean Bridges, J. LaRose, Shannon Kook, Jennifer Pierce Mathaus, Drea de Matteo, Denise Williamson

Gillian Flynn je ipak fenomen na savremenoj američkoj i globalnoj sceni. Možda je taj fenomen površan i prolazan, ali je svakako nešto što treba priznati. Oko njenog pisanja se dizalo mnogo prašine, određene čitateljke su joj zamerale mizoginiju zbog tretmana njenih ženskih likova, što je samo po sebi blesavo razmišljanje. Gospođa Flynn im je odgovarala sa feminističke pozicije, ističući da je za ženu važno da ne bude žrtva, nego da ima svoju volju, pa makar ona bila proračunata, manipulativna, psihopatska ili čak zla.

Druga stvar vezana za fenomen gospođe Flynn je njen veoma vešti karijerni menadžment. Ona vrlo kompetentno pregovara sa Hollywoodom i televizijom, pa je za Gone Girl uspela da isposluje da ona sama uradi adaptaciju, a da reditelj, ko god to bio, od te adaptacije ne sme odstupati. Stoga je i Gone Girl pomalo rupičast film što se tiče interne logike, ali toliko vešto režiran da na to jednostavno ne mislimo. Dok je gospođa Flynn u pregovorima za ekranizaciju svog prvog “southern gothic” romana Sharp Objects, dogodila nam se dugo očekivana ekranizacija njenog drugog uratka Dark Places.
Drugi roman je sam po sebi problematična kategorija. Prvi se popravilu izvuče na čistu inspiraciju koja zamagli tehničke i stilske nedostatke, ali je drugi preloman u nekim stvarima. Treba ga završiti, treba pokazati napredak u tehnici i treba znati raditi sa, po pravilu, manje inspiracije. Ako dođe do trećeg, onda možemo govoriti o ostvarenom romanopiscu. Gillian Flynn je sa Gone Girl definitivno pokazala da zna pisati forme duže od novinskih članaka i TV kritika (time se, naime, bavila pre spisateljske karijere), ali Dark Places je svakako njen do sada najslabiji roman. Kada se na to doda i adaptacija ugovorena pre Gone Girl, prepuštena nekom drugom, u ovom slučaju francuskom reditelju Gillesu Paquet-Brenneru koji u svom domaćem okruženju pokazuje zavidan raspon, ali malo ličnog pečata, ali u Americi figurira isključivo kao štancer, jasno je da je sve moglo poći po zlu.
Naravno, pošlo je. I nije pomogla čak ni plejada dobrih i poznatih glumaca, niti “hype” koji je postojao oko autorice, pa čak ni odjek prošlogodišnjeg hita Gone Girl. Film je proveo dugo u post-produkciji, a kada je izdat je naleteo uglavnom na loše kritike, sa dobrim razlogom. Prvo, misterija je nezahvlan žanr koji se svodi na to da nam dokaže da nije onako kako nam se na prvi pogled čini i koji zahteva veštog autora da nas kroz to putovanje vodi, jer u suprotnom imamo bledunjav uradak u maniru TV serija i filmova. Drugi razlog je to što Gilles Paquet-Brenner ni u jednom trenutku ne uspeva da pronađe ton filma, niti se usuđuje da ponudi nešto svoje, nego režira pešački i sa teškom rukom. Treći razlog izvire direktno iz romana i svodi se na minimalnu karakterizaciju likova, tek toliko koliko je potrebno za priču. Takve likove je teško igrati, ali to je i rediteljska greška i greška u adaptaciji: bilo je prostora da se likovi razviju i da oni preuzmu kontrolu nad pričom, a ne priča nad njima.
Dakle, u centru priče je Libby Day (Charlize Theron kao odrasla / Sterling Jerins u detinjstvu) koja je jedina preživela masakr na farmi negde 80-ih. Njena majka (Hendricks) i sestre su ubijene, a stariji brat Ben (Stoll / Sheridan) je optužen i osuđen za ubistvo, u čemu je ključno bilo Libbino svedočenje. Jasno, ono je bilo posledica navođenja jer je Ben bio idealna žrtva: otpadnik koji je slušao heavy metal i visio sa lošim društvom, već optuživan za pipkanje mlađih devojčica. Ne zaboravimo: u to doba u američkoj provinciji (radnja se dešava u Kansasu) vladale su dve moralne panike – ona o zlostavljanju dece i satanistička, koje su se ovde spojile u jednu.
Tridesetak godina kasnije, Libby je potrošila skoro sva sredstva od donacija “dobrih duša” i od honorara za memoarsku knjigu koju nije sama napisala (nije ju ni pročitala) i živi prilično bedno. Zato je prinuđena da prihvati poziv od kluba entuzijasta za stvarne zločine koji vodi Lloyd (Hoult) i za novac im ispriča svoja iskustva.
Priča tu tek počinje jer su članovi kluba uvereni da je Ben nevin, a uskoro će po zakonskoj klauzuli biti uništeni svi dokumenti o slučaju i sa njima svaka nada da će on ikada biti pušten. Logično, obraćaju se Libby za pomoć. Logično, to je za nju bolna tema i ona isprva odbija, da bi shvatila da je i prazan stomak bolna stvar i prihvatila ponudu.
Prvi susret sa prolazi čudno, ona je živčana, a on miran. Ona se ničeg ne seća detaljno, bila je klinka, ali polako otkriva okolnosti. Majka je bila u dugovima do guše i farma bi otišla na bubanj. Otac (Bridges) ih je napustio, a i on je bio u nezavidnoj finansijskoj situaciji. U priči se pojavljuju i ljudi koji su imali motiva da naude Benu i njegovoj familiji: devojčica koju je navodno zlostavljao i njena familija, njegov suludi drugar Indijanac – satanista i Benova tadašnja trudna devojka (Moretz).
Radnja se odvija na dva paralelna toka. Jedan je u sadašnjosti i u njemu Libby bez ikakavih finansijskih sredstava i realnih detektivskih veština vrlo lako pronalazi i stupa u kontakt sa svim ljudima koji su joj zanimljivi za istragu, što nije pošlo za rukom onovremenoj policiji, sa svim sredstvima na raspolaganju. Drugi se kroz seriju “flashbacka” odvija u prošlosti i Libby u većini njih nije čak ni prisutna, a kamo li aktivan učesnik. Sve će voditi ravnom linijom, uz nekoliko očekivanih dramatičnih obrata, ka zgodnom, prigodnom i neuverljivom raspletu.
Libby je u najboljem slučaju dvodimenzionalan lik, oslikan socijalnom situacijom i ličnom traumom, a takvi su većinom i ostali. Glumci su dobri i trude se iz sve snage da ožive zadate likove i daju im potrebnu dubinu, ali su njihove mogućnosti jednostavno ograničene. Izuzetak je, tek donekle, lik majke u interpretaciji Christine Hendricks koji jedini u sebi ima nešto životnog. Čak je i okruženje američke zabiti dato plošno i nezanimljivo, tako da Dark Places ne funkcioniše ni na jednom nivou.
Učinite sebi uslugu i izbegnite ovo dvočasnovno mrcvarenje. Naslov je znakovit i film će, nadam se, završiti na nekom tamnom i nedostupnom mestu ili makar u zapećku mog uma.