22.10.15

Break Point

2014
režija: Jay Karas
scenario: Gene Hong, Jeremy Sisto
uloge: Jeremy Sisto, David Walton, Josh Rush, Adam DeVine, J.K. Simmons, Amy Smart

Možda se pre nekih desetak godina činilo simpatičnim da će na Balkanu tenis, elitni sport, ugroziti popularnost “narodskog” fudbala ili “urbane” košarke. Ostali sportovi su bivali ekstremno popularni na mahove od par meseci do par godina, sva ta vaterpola, rukometi, odbojke, hokeji, međutim to je sve bila stvar prolaznog “hype”-a.

Zapravo, tenis je počeo da smara, ne samo zbog Noleta koji iskače iz paštete. Promenio se stil igre, postao je proračunat i industrijski, a čini mi se da je promenjen i profil igrača. Nekada se ovim sportom bavilo plemstvo, pa su iz zamenili “old money” naslednici i playboyi, pa su ih nasledili “new money” naslednici i playboyi. Sada su teniseri “yet another” sportisti, oni koji razmišljaju samo o pobedama i porazima, gladni uspeha i voljni da su uguraju u sve marketinške pore profesionalnog sporta. Nema više šmekera Edberga, nema više fancy izbeglica i pobunjenika protiv socijalizma Martine Navratilove i Ivana Lendla, nema ni budaletine McEnroea. Svi sada stenju kao Monika Seleš, igraju dvoručne i gađaju tačku na terenu tako da poen traje po nekoliko minuta. To je sve efikasno, ali bez šmeka. Federer je umirući poslednji dinosaurus “posh” tenisa.
  Break Point je film o tenisu, što se retko viđa, pa otud i ta moja lamentacija s početka kao jedna digresija i ispovest čoveka koji evo već 10-ak godina gleda jedan sport manje. Opet, sa druge strane, Break Point može biti film o bilo čemu, o bilo kojoj takmičarskoj aktivnosti koja zahteva dvoje ljudi, bilo kom sportu za parove, plesu... Break Point je jedan tipičan film iz indie-kalupa, film o dvojici braće koja se u zreloj dobi ponovo povezuju i postaju bolji ljudi. Tenis je tu samo katalizator. Znate takve filmove, ima ih gomila.
Jedan od te braće je Darren (Walton), školski nastavnik večito na zameni, perpetualno nezadovoljan svojim životom, toliko da se čini da mu je jedini prijatelj klinac Barry (Rush) koji je prototip filmskog čudnog deteta: usamljen je, oblači se kao cirkus i ispaljuje čudne fraze. Drugi brat je Jimmy (Sisto), tip čija je profesionalna karijera neslavno propala usled opijanja i partijanja, ali i usled njegovog karaktera šupčine. Braća će igrati u parovima, baš kao kad su bili omladinci u nadi da će izboriti učešće na Grand Slamu. Zadatak je težak, čak i nemoguć, ali što da ne... E, da, tu je još i J.K. Simmons kao njihov otac, te zgodna Amy Smart kao očeva asistentkinja i Darrenova simpatija.
Iako volim klasične, neopterećujuće indie filmove čak i kad su do detalja predvidljivi, nije to razlog zašto sam pogledao Break Point. Predvidljiv je, nije loš, ali nije ni za padanje u nesvest. Razlog ne nalazim ni u glumačkoj ekipi koja je za svako poštovanje. J.K. Simmons je u stanju da u malu i tipsku ulogu unese nešto svežine i iskrenosti (to mu postaje potpis kad igra u takvim filmovima, druga varijanta koju češće gledamo je “badass”). Amy Smart je slatka i to je to. David Walton je sasvim ok kao onaj navodno racionalni, a u stvari nedovoljno hrabri brat. Jeremy Sisto, ujedno i ko-scenarista, za sebe je namenio “najmesnatiju” ulogu “divljeg” brata, odnosno šupčine i igra je kako treba, uz asocijaciju na pomenutog McEnroea. U pitanju je potcenjen glumac kojeg bih rado gledao više i u većim ulogama od onih koje obično igra, a Break Point je možda korak u tom pravcu.
Jedan jedini razlog zašto sam se odlučio da pogledam ovaj film je radoznalost kako će prikazati tenis na filmu. Različiti sportovi imaju različite tretmane na filmskom platnu. Za sportski film je potrebno imati novac, znanje i logistiku, što dosta često imaju samo Amerikanci. Zato na ekranu često vidimo bejzbol, američki fudbal i košarku. Hokej tu i tamo. Fudbal (“soccer”) možda tu i tamo kad se umešaju Britanci ili vrlo retko u nekom delu iz ostatka Evrope (mada su scenu za pamćenje napravili Argentinci u El secreto de sus ojos). Tenis je zapostavljen, iako vidim filmičnost u njemu: igraju ga dvoje ili četvoro, ne treba armija statista, a pravilnom sečom kadrova se može poraditi na dinamici i popraviti utisak pominjanih dugih i dosadnih poena.
U tom smislu je Break Point solidan. Scena tenisa ima dovoljno i izgledaju sasvim pristojno. Neke od njih, kada se kamera malo odalji, čak i realno. Naravno da imamo i montažnu sekvencu sa treningom, jer kakav je to sportski film bez toga. Najbolje od svega izgledaju glumci koji bi čak i mogli proći kao teniseri, makar rekreativci ili kao da su trenirali kad su bili klinci. Sve u svemu, zadovoljavajuće.
Takvu bih ocenu dao i za film u celini. Vrlo gledljivo, iako nimalo pamtljivo. Verovatno bolji način za potrošiti 90 minuta nego gledanje tenisa na televiziji. Opet, ako vam je tenisa preko glave, verovatno nećete pohrliti da gledate Break Point. I to je razumljivo.