2.10.15

Chevalier

kritika objavljena na fak.hr
2015.
režija: Athina Rachel Tsangari
scenario: Athina Rachel Tsangari, Efthymis Filippou
uloge: Yorgos Kentros, Makis Papadimitriou, Yorgos Pirapassopoulos, Sakis Rouvas, Vangelis Mourikis, Panos Koronis

Pratim ovo sranje na srpsko-hrvatskoj granici i prepucavanje hrvatskog i srpskog premijera sa svitom pripadajućih ministara i razmišljam koliko je to zapravo besmisleno i nepotrebno, naročito iz perspektive običnih ljudi koji između dve zemlje putuju iz poslovnih ili privatnih razloga. Kažu oni: “to je samo na toj granici, ako baš morate idite avionom, ili preko Mađarske ili preko Madagaskara”. Uvek ima načina, je li, naročito ako imate par stotina eura za potrošiti. Bogatašima je ionako svejedno.

Istina, na svaki takav događaj se može gledati kao na katastrofu, ili se može okrenuti na sprdnju i humor iz nemoći ili se može već na drugi način subvertirati. Moj predlog je da ga razložimo do najprostijih faktora i zanemarimo sve što nije esencijalno. Ono što nam ostaje su antropološke kategorije: imamo dvojicu muškaraca, verovatno neodraslih i svakako nedoraslih situaciji u kojoj su oni nekakva vlast i imaju neku moć i imamo njihovu igru i takmičenje koje se može prostački nazvati “u koga je veći”. Muškarci su i inače skloni tome, rekao bih čak evolucijski predodređeni, a iz te bazične psihologije izviru i sportovi i ratovi.
O tome nam govori novi film Athine Rachel Tsangari, autorice među vodećim u krugu onog što možemo nazvati grčkim bizarnim valom. Tu imamo šestoricu muškaraca, dobrostojećih (što nije nezanemarivo, glede na to iz koje zemlje dolaze), na jednom brodu, na tradicionalnom ribarskom izletu (van sezone, boje su sivlje i nema gužve) i njihovo takmičenje. Samo što se ovog puta ne takmiče samo ko će najbrže upecati ribu, ko će upecati najveću ribu ili ko će upecati najviše ribe, nego u dokolici (i obesti) idu dotle da naprave sveobuhvatno takmičenje i proglase pobednika koji je “najbolji u svemu” i koji će imati čast da nosi naslovni prsten koje je nosilo francusko plemstvo do sledećeg izleta i sledeće partije.
Gotovo bez uvoda, film od gledaoca zahteva dosta pozornosti da se pohvataju konci, ne toliko glede radnje, ali svakako glede grupne dinamike. Šestorica na palubi, plus još dvojica “nevidljivih” iz redova posluge, nisu apsolutno iste demografije. Razlikuju se i po starosti i po imovinskom stanju i po uspešnosti u svom poslu (igra ih “enseble cast” što profesionalnih, što neprofesionalnih glumaca, čak i Eurosong pevač Sakis Rouvas), ali igru započinju kao manje ili više ravnopravni takmaci. E, sad, kao i sve što ima pretenzije da bude sveobuhvatno, tako i ta igra ima dosta nategnuta i nejasna pravila, što takmičarima otvara puteve za dogovore i pregovore u smislu kupovine ocena i osiguravanja što boljeg plasmana.
Ni discipline nisu striktno utvrđene. Neke od njih su merljive, poput pecanja, sklapanja IKEA-inih proizvoda ili čišćenja. Neke su arbitrarne, poput oblačenja (uređenosti i elegancije), toniranosti tela, pevanja i plesanja. Neke su poptpuno neuhvatljive, poput ljubavnih uspeha, sreće u braku i generalne sređenosti života. A neke discipline su jednostavno bizarne i besmislene: kvalitet pranja zuba ili mirnoća spavanja, recimo. Naravno da će doći i do vađenja argumenata, odnosno spolovila i njihovog premeravanja u svrhu igre.
“Boys will be boys” je neka poanta koja se može iščitati iz najnovijeg filma Tsangarijeve, ali to nije klasična “odjeb”-replika koju izgovara neko ko se ne želi baviti stvarima. Ona se, naprotiv, toga hvata sa radoznalošću i metodičnošću naučnika koji sistematski posmatra svoje subjekte, ali i sa toplinom i igrivošću pravog umetnika. Zbog toga će ubaciti i zapadnu i grčku muziku u rasponu od evergreena do prolaznog popa koja se da čitati ironijski i humorno, kao što će ceo film intonirati kao vežbu iz bizarnog humora preko koje se upoznajemo sa suštinom stvari.
Athina Rachel Tsangari je svakako jedna od vodećih autorica, ne samo u grčkim nego i u evropskim krugovima. Njena rediteljska filmografija možda nije dugačka, pre Chevaliera je režirala samo dva dugometražna filma i nekoliko veoma zapaženih kratkometražnih. Na tom popisu dugometražnih se nalazi i Attenberg, jedan od potpisnih filmova grčkog bizarnog vala. No, Tsangarijeva je više kredita pokupila kao producentica drugih grčkih i ne samo grčkih filmova, a na tom podužem popisu će se naći i Linklaterov Before Midnight, kao i Lanthimosovi filmovi Kinetta, Dogtooth i Alps.
Kad smo već kod Lanthimosa, neka poređenja između ovo dvoje autora se sama nameću. Prvo, oboje sarađuju sa scenaristom Efthymisom Filippouom koji je vrlo odgovoran za antropološki i bizarno-humorni pristup u njihovim filmovima. Drugo, Lanthimos je ove godine takođe snimio film po Filippouovom scenariju, od strane moje malenkosti na ovom mestu recenzirani The Lobster u širokoj i bogatoj koprodukciji na engleskom jeziku. Problem sa Lobsterom je bio što momentum i snagu sa početka nije održao do kraja. Toga kod Athine Tsangari nema: Chevalier je fokusiran i konzistentan film, idejno i stilski ujednačen i ispoliran.
Naravno, neki će mu naći zamerku u tome što se ne bavi aktuelnim grčkim, dakle, socijalnim problemima ili da je toliko radikalno feministički da svoje muške subjekte vređa i oduzima im svako ljudsko dostojanstvo. Prva tvrdnja apsolutno nije tačna, jer se baš iz odsustva socijalnih tema čita socijalni kontekst, naročito na kraju filma kada posluga usvoji modalitete ponašanja od gazde i njegovih kompanjona. Druga tvrdnja je već za razmatranje, ali je autoričin stav potpuno legitiman, njena perspektiva je distinktivno ženska, pa tako i detinjasti muškarci apsolutno imaju smisla. Baš zbog te perspektive, a ne uprkos njoj, Chevalier je izuzetno zanimljiv film.
Preporuka od mene, dakle, stoji. Vi ćete se, dragi čitaoci i posebno čitateljke, u to uveriti kada se Chevalier na svojoj festivalskoj turneji koja je u punom jeku (od premijere u Locarnu, preko dve nagrade u Sarajevu do Toronta, Vancouvera i New Yorka) zaustavi u nekom od gradova u regionu. Za očekivati je da hoće, pošto je ovo svakako potencijalni festivalski hit jesenje sezone. Dotle će se možda stanje normalizirati, granice otvoriti i igrice između dvojice dokonih političara prestati. A vas ću, drage čitateljke, posebno zamoliti da mi, kad pogledate film, odgovorite jesmo li svi mi muškarci zaista takvi.