1.10.15

Mandariinid / Tangerines

2013.
scenario i režija: Zara Urushadze
uloge: Lembit Ulfsak, Giorgi Nakashidze, Mikheil Meskhi, Elmo Nüganen, Raivo Trass

Gruzijski film je novi globalni kritičarski hit, obavezni sastojak većine filmskih festivala. Cela ta štorija sa gruzijskim stilom i gruzijskom školom nije tako nova, poznata je širom sovjetskih prostora upravo iz tih vremena, samo je, recimo to tako, nedavno dobila globalnu pozornost. Mandariinid, iako zapravo estonski kandidat za Oscara ove godine i u konkurenciji Ide i Leviathana potpuni autsajeder, predstavlja nekakvu krunu tog vala, a svoju snagu crpi iz nedvosmislene pacifističke poruke koja je prenesena jednostavno, u komornom okruženju, iskreno i sa integritetom.
Dakle, imamo rat u Abhaziji, 1992/3. godine (koji je sam po sebi tema ili makar pozadina u gruzijskim filmovima, ima ga i negde u trećem planu festivalskog hita In Bloom) i dvojicu ranjenih vojnika sa obe zaraćene strane, čečenskog plaćenika Ahmeda (Nakashidze) i gruzijskog dobrovoljca Niku (Meskhi), te njihov razvoj od uske etno-nacionalističke percepcije drugog kao neprijatelja i uzurpatora kojeg treba oterati / ubiti do spoznaje ljudskosti u istom tom drugom i razvoja prijateljstva. Na to možete gledati kao na klasičan “workshop” scenario sa politički korektnom porukom za Eurimages kliku (što i jeste, verovatno) ili kao na nekakvu gruzijsko-abhasku transkripciju Tanovićeve Ničije zemlje.
Paralele su tu, samo zemlja nije ničija, nego je u ovoj mikro-priči zapravo estonska, a njen vlasnik je vlasnik kuće u kojoj se dvojica vojnika oporavljaju, Ivo (Ulfsak). I on je baš onako impozantan lik: starac uspravnog držanja i sede brade koji sa autoritetom filozofa i generala određuje ko se sme, a ko ne sme spominjati i ko koga sme ubiti u njegovoj kući. Ivo je i jedan od dvojice preostalih meštana tog malog estonskog sela, drugi je Margus (Nüganen). Ostali su se razbežali i vratili u otadžbinu koju verovatno nikad nisu videli (budući da su generacijama živeli u Abhaziji, da su se tu skućili, bilo kao migranti, bilo kao raseljenici), a i njih dvojica planiraju slediti njihov primer, samo da oberu i prodaju te naslovne mandarine koje su te godine baš rodile. Mađutim, ratno sranje je na vratima i sve je teže ostati neutralan.
Upravo je Ivova, neutralna perspektiva i njegov filozofski odmak od trenutnog haosa ono što ovaj film čini iskrenim i moćnim. Taj starac je slika i prilika čovekoljublja i mudrosti, te primer koji valja slediti u kriznim situacijama. Njega maestralno igra Lembit Ulfsak, sa tako moćnim prisustvom na ekranu kakvo se zaista retko viđa. Sa pozadinom u vidu predivne, netaknute prirode, Ulfsak u sećanje priziva Bergmanove filmove i njihove kompleksne likove. Sa takvim likomu centru, moguće je od generičke anti-ratne priče napraviti snažan i ubedljiv film.

I Zara Urushadze tu prednost sjajno koristi i upotpunjuje sliku sa filigranskim detaljima. Sa malim ritualima kojima svi likovi pribegavaju. Sa pejzažima. Sa arhitekturom koja pripada nekom drugom vremenu. Sa muzikom, tužnom gruzijskom instrumentalnom narodnom kroz ceo film do samog kraja, kada sa kasete čujemo ruski prepev neke rock pesme koja mi je odnekle poznata, samo se ne mogu setiti. Sa mandarinama koje i na ekranu deluju sočno i slatko, ratu, manipulaciji i ljudskoj zlobi i ludilu u inat. Zbog toga je Mandariinid film radi i na emotivnom i na racionalnom nivou i nije samo očekivana varijacija na standardnu temu. Preporuka.