5.1.14

Sunlight Jr


2013.
scenario i režija: Laurie Collyer
uloge: Naomi Watts, Matt Dillon, Norman Reedus, Tess Harper, Antoni Corone

Ako bismo postavili pitanje ko bi od poznatih glumaca bio dobar izbor za uloge para iz redova američke sirotinje, sumnjam da bi odgovor bio Naomi Watts i Matt Dillon. Oboje su suviše odnegovani, hollywoodski prijatnog izgleda, možda malo prestari za takve uloge i transformacije. Ipak, oni daju sve od sebe i možda su najbolja tačka u ovom dosta teškom filmu. Sunlight Jr. je smešten u okruženje ljudi koji primaju neku vrstu socijalne pomoći ili rade za minimalac.
Davno pre Kena Loacha, u Velikoj Britaniji je postojao val socijalnih filmova nazvanih “drama sudopere” koji se fokusirao na likove sa margine i njihovu svakodnevnu borbu za goli život. Možda zvuči podrugljivo, ali likovi u Sunlight Jr. nemaju ni sudoperu, ni šporet na kome se kuva jelo za brojnu familiju u jednom kazanu. Oni imaju večeru sastavljenu od “junk fooda” spakovanog u stiropor, cigarete i pivo u motelskoj sobi koja im služi kao baza.
On je Richie (Dillon), invalid i alkoholičar, bivši građevinski radnik i majstor za elektroniku koji provodi dane u mračnoj birtiji ili sa komšijama koji su jednaki gubitnici kao on. Ona je Melissa (Watts), radi za minimalac kao prodavačica u dragstoru (koji služi i kao naslov filma), trpi maltretiranje od šefa (Corone) i od bivšeg frajera Justina (Reedus) koji je proganja i visi joj na poslu. Da stvar bude gora, on je diler – kokošar i ima nasilne epizode.
U jednoj od prvih scena, nestane im benzina u autu dok je Richie vozi na posao. Napolju pada kiša, ona mora da nastavi pešice ili javnim prevozom koji nikako da dođe, a on vrti kolica sa kantom na kolenima. Ali to je samo početak. Mi mislimo da je zdravlje najvažnija stvar u životu, to nam serviraju u kući, školi i na medijima, ali ljudi poput Richija i Melisse ne mogu da priušte odlaske kod lekara. A tek kada im se dogodi neplanirana trudnoća, pa Melissin premeštaj u noćnu smenu i otkaz... Kada zaglave u kući njene majke (Harper) koja drži “farmu” dece bez roditelja ne bi li povukla nešto novca od države...
Da, socijala, ilegala, margina (vučem se k'o mrcina, što bi rekao Cane), ali to ne treba da nas čudi imajući u vidu ko je autorica filma. Lauren Collyer iza sebe ima težak socijalni dokumentarac Nuyorican Dream (2000), i u svojoj biografiji navodi da je bila siromašna i u dugovima za vreme studija, jer je posuđivala novac za svoje filmove. Opsesiju socijalnim temama nastavlja i u svom igranom prvencu Sherrybaby (2006), koji se bavi ženom koja se posle nekoliko godina u zatvoru teško vraća u normalan život. U nekom narednom periodu će izaći i njen prvi film na malo “lakšu” temu seksualnog oslobođenja kod žena po romanu Erice Yong Fear of Flying.
Ne znam koliko je smisleno ulaziti u polemiku i ocenjivati realističnost i smislenost portreta glavnih likova i njihovog spiralnog pada u sve dublje i dublje siromaštvo. I pored ubačenih vesti u pozadini, film ne uspeva da njihovu sudbinu digne na univerzalniji nivo. I jednom i drugom od protagonista se nudi neka vrsta napretka ili nadogradnje, večernja škola ili kursevi, ali oni za to ne mare puno. Da li su lenji i neinventivni ili su zaista izgubili svaku nadu?
U svakom slučaju, njihova beda je prikazana grafično. Oseti se ustajali vazduh u kafani, isparenje sa asfalta, sterilnost dragstora, i buđavost hotelskih soba. Osim toga i prilično jednostavnog zaključka da siromašni ljudi imaju sve manje mogućnosti da se izvuku i domognu pristojnog života, Sunlight Jr. ne nudi bog zna šta. Matt Dillon ima šarma i kao gubitnik, a Naomi Watts je lepa i bez šminke, ali ipak neuverljiva kao siromašna i neobrazovana. Norman Reedus je jedan od strašnijih negativaca, Corone je odličan kao ljigavi šef, a Tess Harper kao majka-alkoholičarka. Scenario je predvidljiv, režija u standardnom indie ključu. Problem je što ima i boljih, potresnijih socijalnih filmova. The Motel Life je tu dobar primer.