21.1.14

The Best Offer / La migliore offerta


2013.
scenario i režija: Giuseppe Tornatore
uloge: Geofrey Rush, Jim Sturgess, Sylvia Hoeks, Donald Sutherland

The Best Offer je toliko miskoncipiran film da vrlo brzo postaje iritantan. Prati rigidna pravila sub-sub-žanra (drama-triler o kolekcionarstvu) i zato mora biti formuličan i predvidljiv: priča ide svojim tokom, obavijena velom misterije, pri kraju imamo temeljni preokret “koji nismo očekivali” i kraj. Problem sa takvim potrošenim materijalom (scenario izgleda kao da je razvučen iz seminarskog rada od deset strana od čega su bar trećina fusnote) je, pored potrošenosti, pokušaj oneobičenja, koji je po pravilu besmislen ili trashy, ali dugo nisam video ovako plitak i redundantan narativ.
Ono što ovde imamo je u principu bajka bez pozitivca. Imamo frajera koji patološki skuplja stvari, princezu zaključanu u kuli, linearni logički zadatak koji treba rešiti i na kraju sveznajućeg kepeca koji izvodi deus ex momenat. Naravno, imamo preokret-prevaru i hitchcockovsku misteriju koja nam podgreva i podgreva očekivanja, pa kada se konačno otvori ostajemo neimpresionirani. A sve to u službi površnog naklapanja o autentičnosti i falsifikatu glede umetnosti, emocija i identiteta, onako na nivou nadobudnog srednjoškolca.
Ali Giuseppe Tornatore nije neki junoša kojem je ovo prvi film, nego renomirani reditelj nagrađivan po festivalima, autor Oscarom nagrađenog Cinema Paradisa i majstor pričanja različitih priča. Barem je on morao znati za bolje od recikliranja već viđenog i nabijanja najjeftinijeg simbolizma. Već smo imali hyperlinkast filmčić The Red Violin, na momente fantastičan i patetičan, koji je makar bio toliko inovativan da u centar postavi predmet, a ne likove. Prošle godine smo imali Trance, koji je, istina, na trashy, ali barem zabavan. Da ne pominjemo druge filmove sa sličnom mehanikom.
Dakle, glavni lik je Virgil (Rush), kolekcionar, vlasnik aukcijskog i procenjivačkog biznisa, baziran negde u Evropi. Nigde nam se ne kaže gde, film je sniman u italijanskoj produkciji na lokacijama od Rima, preko Milana i Trsta do Beča, svi govore na engleskom jeziku sa ovakvim ili onakvim akcentom. On živi sam sa svojom kolekcijom slika koje dobija na muljažu uz pomoć jedinog pravog drugara Billija (Sutherland), jede sam u istom restoranu i nikada ne skida rukavice. Redovno odlazi u radionicu kod Roberta (Sturgess), sa kojim deli opsesiju detaljima i tehničkom baštinom. Virgilov život će se promeniti kada dobije poziv od čudne agorafobične naslednice Claire (Hoeks) da proceni pokretnine koje je nasledila zajedno sa derutnom vilom. Zbog prirode svog hendikepa, ona ne privređuje, a dolazi iz redova olinjalih aristokrata i prinuđena je da nešto ili sve od toga proda. Virgil je od početka zainteresiran za njenu kramu koja se vuče po bezbrojnim sobama, podrumima, tavanima i tajnim hodnicima, ali mu sve više raste interes za misterioznu gazdaricu, toliko da je spreman da je špijunira i eventualno prestraši samo da bi je video.
Problem sa princezom u kuli je to što, jednom kada je vidimo, ona nas jednostavno ne obara s nogu, iza te mistike ne krije se bog zna šta. Ono što potencijalno ima “wild factor”, a to je Virgilova kolekcija ženskih portreta je otkrivena rano u filmu i okačena je kao ona poslovična Čehovljeva puška. Umesto dinamike i otkrića, mi zapravo imamo sitne cimove s vremena na vreme i puno pseudo-filozofskog dijaloga među nemoguće plitkim likovima.
Naravno, ni izvedba nije ništa posebno. Uloga koju je dobio Donald Sutherland je toliko tipska da bi je mogao odigrati svaki stariji glumac. Rushova adaptacija je trashy, ali tako je i lik zamišljen, više kao neka kolekcija tikova i arogancije nego kao živa osoba. Robert je tup lik koji služi kao lažno uho u koje Virgil istresa svoje misli, dok ne postane oruđe zapleta u jednom zgodnom trenutku. Naravno, to ne vidimo, nego čujemo iz druge ruke. Naravno, Jim Sturgess nije baš majstor glume. Ne znam da li je problem u nedovoljno napisanom liku Claire, ili je problem što Sylvia Hoeks ne zna da odigra misterioznost, ali čim Claire ugleda svetlo dana, njena magija pada u vodu.
I na kraju... Ozbiljno, žena-kepec koja je autistična, sve zna, sve pamti i može da prebroji koliko puta je ko ušao i izašao kroz neka vrata. Ne, ne zajebavam se, ni ja nisamo mogao da verujem. Ako je to The Best Offer, ja odustajem. Stvarno.