13.1.14

Carrie


2013.
režija: Kimberly Peirce
scenario: Lawrence D. Cohen, Roberto Aguire-Sacasa (po romanu Stephena Kinga)
uloge: Chloe Grace Moretz, Julianne Moore, Gabriella Wilde, Portia Doubleday, Alex Russell, Ansel Elgort, Judy Greer

  U Hollywoodu već duže vreme vlada svojevrsna kriza ideja. To nije ništa novo, čini se da je na ovaj ili onaj način prisutna od Drugog svetskog rata nadalje i Hollywood se njom borio uglavnom na jedan način. Nešto bi se slučajno pojavilo u manjim produkcijama, slučajno postalo hit, pa bi se veliki studiji odvažili da to nešto ponove sa većim ulogom. Tako smo dobijali nove žanrove, redefinicije postojećih, pa čak i pokrete kao što je Novi Hollywood. U današnje vreme, međutim, jedini razlog za snimanje nekog visokobudžetnog filma je postojanje ne ciljne grupe, nego striktne fan-baze i zato su uspešno realizovani originalni scenariji retki, a imamo poplavu adaptacija stripova, dečije literature, crtanih filmova u igranoj izvedbi i kompjuterskih igrica, uz poplavu nastavaka i re-make varijanti. Toga ni Carrie (Brian De Palma, 1976) nije ostala pošteđena.
  Najnovija verzija je, intelektualno rečeno, blasfemija, a nešto prostijim jezikom – totalno sranje. Originalna Carrie je jedan od najsavršenijih horora ikada snimljenih, sa inteligentnim scenariom – sjajnim čitanjem solidnog predloška i vrhunskom režijom, razrađenom simbolikom i oštrom, preciznom poentom. Bilo je kretenskih pokušaja da se to upropasti, setimo se samo abortiranog nastavka iz 1999. i TV filma iz 2002. godine, a sada je na red došao i ovaj masakr.
  Da stvar bude blesavija, nova Carrie “skida” originalnu skoro po formuli scena za scenu, osim dodatih par uvodnih i zaključnih. Problem je potpuno promenjen koncept, ne samo sa tim scenama, već na svim nivoima. Počnimo od “castinga”, original je imao zvezdu u usponu Sissie Spacek u naslovnoj ulozi, devojku koja je baš tu ostvarila svoju najupečatljiviju ulogu, i kojoj je bio potreban samo pogled da njime fiksira esenciju filma i izvornog romana. Njena “promena” kada je vidimo u maturskoj haljini je impozantna, ona od školskog parije postaje moderna, emancipovana devojka. Chloe Grace Moretz to jednostavno ne može, ona u natprirodnim scenama izgleda klovnovski, a u uvodnim kao slatka cura unakažena demode odećom i zamršenom frizurom. Ona je suviše prijatna i normalna, da ne pominjemo nedovoljno snažna kao glumica za pravu transformaciju. Ni njeni vršnjaci u novoj verziji nisu ni izbliza na nivou onih u originalnoj. Alex Russell nije John Travolta u svojoj prvoj bitnijoj ulozi, Portia Doubleday nije ni do kolena Nancy Allen u ulozi inicijatora “bullyinga”, Ansel Elgort je napravio nešto benigniju verziju Tommija, a Gabriella Wilde je malo previše sentimentalna kao pokajnica Sue. Judy Greer je u redu kao profesorka fiskulture, a Julianne Moore kao Carrina majka Margaret, ali to nije ni izbliza dovoljno, iako se Julianne jako trudi i svoju ulogu izvodi još luđe i uvrnutije od Piper Laurie.
  Ali izbor glumaca nije jedino što je pošlo po zlu. Celi koncept je promašen. Od scene u svlačionici, koja je u originalu pozicionirala Carrie kao otpadnicu suočenu sa iskrenom mržnjom, dok je u novoj verziji njen otpadnički status jasan i pre, a scena služi kao tlapnja o siledžijstvu pomoću modernih tehnologija, sve je prosto pogrešno iščitano. U originalu Carrie nema nikakvu kontrolu nad natprirodnim moćima i zapravo ih se plaši, dok ih ovde ekstenzivno studira, vežba kod kuće i povlači seriju jeftinih efekata. I ključna scena na maturskoj večeri je svedena na blentavi namerni pokolj, što je uvredljivo. Ni dodate scene (Margaretin porođaj i dvoumljenje da li da ubije Carrie, ili kraj koji služi da otvori vrata za nastavak) ne uspevaju da nađu filmu novi kontekst, osim opšte konfuzije koja u vezi ovog filma vlada.
  Kimberly Peirce je ipak nekakvo ime u svetu filma, Boys Don't Cry (1999) je sinonim za film koji ispituje rodni identitet, a Stop-Loss ima večito relevantnu temu ratnih trauma i reintegracije u društvo. Od nje se ne bi mogao očekivati ovako tupav, loše osmišljen, polukomunikativan generički horor za jednu Halloween sezonu. Neki će reći da je u novoj verziji Carrie još pod većim pritiskom jer je u većem procepu između religioznog sveta svoje majke i veoma profanog sveta svojih vršnjakinja. Oba sveta su nasilna i agresivna, i bes se skuplja u Carrie. Kada bi Peircova uspela da se izrazi, možda bi bilo spasa za film. Ovako, nova Carrie je loš film, i to u svim aspektima.