Expecting

2013.

scenario i režija: Jessie McCormack

uloge: Radha Mitchell, Michelle Monaghan, Jon Dore, Michael Weston, Mimi Kennedy

Budimo iskreni, Expecting nije baš najbolji film i sva je prilika da će utonuti u zaborav veoma brzo. Nije da ima lošu osnovu, iako je to već viđena priča o neplaniranoj trudnoći i spremnosti očajnog para na rubu srednjih godina da makar usvoji dete. Nisu ni glumci impozantno loši, kao što nisu ni impozantno dobri, najpoznatije ime je Radha Mitchell, jedna od desetina glumica sličnog profila. Problem je u prilično neprobavljivom scenariju i neoriginalnoj, zbunjenoj režiji, kao i u upornom pokušaju da se izmuze smeh od gledalaca.
Dakle, imamo sledeći “setting”: Lizzy (Mitchell) i Peter (Dore) su sredovečni par bez dece i sa nizom problema koji se svodi na to da je on frustriran što mu ne ide na poslu, a ona zato što joj je dosadno, a ne može ni da zatrudni. Njena prijateljica Andie (Monaghan) je od onih devojaka koje su nam zanimljive u prelaznoj fazi između srednje škole i faksa: sa njom nikad nije dosadno, ali je retko prijatno u njenom društvu, zato što cura naprosto nema filter za to da li je nešto prikladno za reći ili uraditi. Ona je slučajno zatrudnela sa potpunim neznancem, a baš ne bi da abortira na pragu četrdesete i zato smišlja pakleni plan da iznese trudnoću, a da Lizzy i Peter usvoje dete, što dovodi do toga da se Andie preseli u njihovu kuću, na Peterovu nesreću. A kada u jednačinu uđe i Peterov brat Casey (Weston), sveže rehabilitovani heroinski ovisnik, kombinacija je potpuna.
Odavde film može da krene putem ozbiljne drame o dilemama ljudskog uma i duše, mogućnostima i nemogućnostima. Ali ne ide u tom smeru. Jednako tako, mogao bi da krene putem farsične komedije, jer su likovi dovoljno uvrnuti. Ali ne uspeva ni u tome, jer previše pokušava. Fore su izlizane, i prečesto ponovljene, a umesto da se odnose na “meso” filma, najčešće se bave trivijalijama. Osetljivijim gledaocima se čak mogu učiniti i neumesnima.
Osnova problema je u scenariju koji izgleda kao da je slučajno sklepan, može ovako ili onako. Ovakva komedija-drama bi morala biti nekako usidrena u realnosti, jer predstavlja potencijalno realne probleme, ali pada na nivou likova. Nijedan od četvoro protagonista nije nimalo realan, nego je stereotip nečega. Lizzy je frustrirana i uštogljena ženska iz predgrađa, Peter je jednostavno guzica od čoveka i totalni kenjator, Casey je stereotip neodgovornosti i iziritiranosti svime što remeti njegov mir. Andie je tek priča za sebe: čak iako imate običaj da se družite sa ludacima i ludačama, ovakvu još niste sreli. Njeno ponašanje bi iznerviralo svakoga u njenoj blizini brzinom svetlosti i niko normalan je ne bi trpeo.
Ipak, ništa od toga nije prešlo granicu da se ne može popraviti. Deo zapleta sa psihijatricom koja im drži terapiju za parove su iskreno duhoviti, ali ih je premalo. Od zapleta sa momkom koji dolazi kod Lizzy na instrukcije iz francuskog ne dobijamo ništa, kao ni od Peterovih susreta sa zahtevnim i iritantnim klijentom. Najviše smehova će izmamiti malo prerasli, neodgojeni, trapavi lovački pas, ali slatki psi su zicer.
Expecting bi bio pamtljiviji, pa čak i bolji film, kada bi samo bio još dosta lošiji. Ovako je samo bezvezan, sa neuverljivim likovima, sklepanim scenariom, i glupačkim “plot twistom”. Možda sam samo prestrog, jer je istina da će se svako makar jednom nasmejati, ali ovaj film toliko ovisi o iskustvima gledalaca, da ćete se od srca smejati nečemu čega ste se setili iz nekog drugog izvora. Nema realnog razloga zašto pogledati ovaj film, osim kad nema ničeg boljeg na televiziji. Sve drugo je gubljenje vremena.