3.1.14

Out of The Furnace


2013.
režija: Scott Cooper
scenario: Scott Cooper, Brad Ingelsby
uloge: Christian Bale, Casey Affleck, Woody Harrelson, Zoe Saldana, Sam Shepard, Willem Dafoe, Forest Whitaker

Ako gledamo objektivno, Out of The Furnace je film sa apsolutno sjajnim glumačkim ostvarenjima, sjajnim okom za detalje i do jednog sjajnim segmentima. Ipak, kao celina je predvidljiv, prepun osnovnih motiva iz drugih filmova i ne baš najbolje posložen.
Sa svojim režijskim prvencem, sjajnim filmom Crazy Heart (2009), Cooper, inače bivši glumac, dokazao je da zna da radi sa glumcima (Jeff Bridges je nagrađen Oscarom za glavnu ulogu) i da ume da ispriča jednostavnu ljudsku priču. Za razliku od Crazy Heart, koji se doimao kao trominutna country balada pretočena u film, Out of The Furnace odaje utisak ekranizacije ranog Springsteenovog albuma. Sve je tu: okruženje čeličana u okolini Pittsburgha, heroji radničke klase, vojni veterani upotrebljivi koliko i oštećena roba, ekonomski pritisak i beznađe u kojem se jednostavni, pošteni ljudi dave. Međutim, transfer pesme na film je moguć bez ikakvih koncepcijih problema, jer dobra balada, kao i film, ima ekspoziciju, zaplet, vrhunac i zaključak. Albumi su drugačije složeni, imaju po nekoliko ekspozicija i vrhunaca, a pojedinačne pesme na albumu najčešće variraju u tematici i koncepciji. Ima konceptualnih albuma koji nedvosmisleno tvore jednu celinu, ima i rock opera i simfonija, ali su to izuzeci. Kada kažem da je pogrešno posložen, to znači da Out of The Furnace prati ritmiku albuma i to jednostavno ne funkcioniše.
Film traje dva sata i sastoji se od slabo povezanog prologa i četiri poglavlja, od kojih su barem dva ekspozicija, što znači da se zaplet razvija tek na sredini. Prolog je u “drive in” bioskopu, gde kriminalac iz zabite planinčine Harlan (Harrelson) maltretira svoju devojku nabijajući joj u grlo celi hot dog. Neko iz susednog auta dolazi da se umeša u situaciju, Harlan izlazi iz auta i prebija ga na mrtvo ime, pita je l' nekom nešto nije jasno, izbacuje devojku iz auta i odlazi. Razumem, ta scena nam predstavlja negativca u svoj njegovoj zlobi i ludilu, ali on će postati značajan tek negde na polovini filma, pa nam taj prolog kvari iznenađenje. Produžena ekspozicija u dva dela se bavi braćom Baze, Russom (Bale) i Rodneyem (Affleck). Russ je ćutljivi, otvrdli šljaker u čeličani koji se nakako probija kroz život, uz pomoć dobre devojke (Saldana), mudrog strica (Shepard) i poneke čašice viskija. Rodney je potpuno sjeban, veteran rata u Iraku sa PTSP-om i potpuno nesposoban da se ponaša kao socijalno odgovorna osoba i zarađuje za život. On se zato kocka, petlja sa lokalnim muljatorom i kamatarom (Dafoe), pa mu vraća usluge tako da se šiba sa sličnim zgubidanima u lokalnoj ligi za ilegalni boks. Naravno, kad god zapadne u nevolje, Russ je tu da mu pomogne koliko može.
To se menja kada Russ zaglavi u ćorki zbog saobraćajke koju je skrivio u pijanom stanju. Tamo preživi torturu, u međuvremenu ga ostavi devojka i ode sa lokalnim pandurom (Whitaker), umre mu otac i ono malo što je imao od života se pretvori u teško sranje. Rodney, međutim, ne postane bolja i samostalnija osoba, a bez brata se uvali preko glave u dugove i reši da odradi jednu poslednju borbu za svog ortaka kamatara, i reši i svoj dug prema njemu i njegov prema Harlanu, koji ima prste u svemu od proizvodnje i rasturanja droge do organizacije ilegalnih boks mečeva. Rodney i kamatar će, naravno, nastradati, a Russ će, potpomognut stricem, jednim poslovođom u kamatarevom kafiću i dobronamernim, a uglavnom beskorisnim pandorovim savetima, krenuti putem osvete protiv svih šansi. Film će se, naravno, pretvoriti u festival nasilja sa predvidljivim ishodom.
Toliko o radnji, ali radnja je manje bitan deo priče i služi samo kao okosnica koja će nekako držati skupa malo previše likova, poznatih situacija i rediteljskih intervencija u kojima on odašilje lične stavove o odrastanju u propaloj industrijskoj zoni, muškom prijateljstvu, bratskoj i familijarnoj etici. Russ je grešnik, ali više su se drugi ogrešili o njega, pa deluje da se bori sam protiv sveta. Za protagonistu intoniranog tako epski, on deluje previše zbunjeno i čak pomalo glupavo.
Ipak, u pozadini i atmosferi se povlače i interesantne teme za razmišljanje, a Out of The Furnace služi kao ogled o društvu i kuda se ono kreće. U jednoj od scena, reditelj fiksira vreme filma u 2008. godinu, u toku Obamine predizborne kampanje, neposredno posle izbijanja globalne krize i podseća nas na ničim opravdan nalet nade u promene i bolje sutra, “Yes, we can!” i slična sranja. Junaci filma nemaju vremena da se s tim zamajavaju, zauzeti su borbom za preživljavanje sa neizvesnim ishodom. Drugačije, film bi mogao biti smešten i u rane 90-te, godine grunge muzike, ekonomske krize i Prvog zalivskog rata, ili u kasne 70-te nakon Vijetnama, ili recimo kraj 40-ih, kada se u velikim gradovima pojavljuju prvi beatnici, pa čak i u period nakon Prvog svetskog rata. Neke stvari se ne menjaju: sjebani, istrošeni ratni veterani, eksploatacija radnika koji večito strepe za budućnost i imperativ da se nađemo bližnjima.
Koliko je glavni lik previše napisan, toliko su svi ostali nedopisani. Harlan je skup slučajno izabranih karakteristika redneck kralja kriminala, Dafoe nema previše posla oko svog kamatara mekog srca sa izraženim osećajem za etiku, Shepard opet igra onu ugroženu vrstu belih, starijih, poštenih macho tipova koji ne trpe sranja, Whitaker kao pandur ponavlja svoje “stuntove” mikro-glume, a Zoe Saldani je uvaljena tipična uloga devojke koja je sa novim tipom, ali ga nikad neće voleti kao prethodnog. Nagoveštaj višedimenzionalnosti bez preterivanja vidimo jedino kod lika Rodneya.
Naravno, sa ovakvom glumačkom postavom i pravom mešavinom slobode i kontrole od strane reditelja, ostvarenja su sjajna. Bale je možda odigrao ulogu života, držeći se niskog ključa. U nekoliko antologijskih scena ima sjajnu podršku od Afflecka koji mu sjajno parira, a emotivni vrhunac filma je scena sa Saldanom na mostu, verovatno jedna od najboljih ljubavnih scena snimljenih u poslednje vreme. Za razliku od poznatijeg Bena, Casey Affleck bira uloge i oko svake se trudi maksimalno, a ovde je na vrhunskom nivou kao nesnađeni veteran i večiti mlađi brat čiji je pogled uperen ka starijem. Harrelsonu sjajno stoje uloge negativaca sa širokim spektrom čudnih karakteristika koje idu uz sirovost, tako da prosto briljira kao Harlan, ali ima dovoljno obzira da ne krade scene kolegama.
Milje beznađa nije ništa novo na filmu, a postaje pravi trend u indie kinematografiji u poslednje vreme. Zato je prava umetnost ubaciti nešto novo i neviđeno u takve filmove. Out of The Furnace tu pada: iako deluje iskreno, priča ispričanu priču koristeći se poznatim sredstvima. Ono što je zapanjujuće, čini se da reditelj nije svestan da je pokrao nekoliko momenata iz The Deer Huntera, uključujući i scenu lova (čovek, puška, jelen, oklevanje), ili scenu upadanja u kuću iz Silence of The Lambs, ili metamfetaminsku “kulturu” u američkoj zabiti iz Winter's Bone ili zaplet sa tučom iz mase filmova. Ovde nije u pitanju bezočna krađa, jer Cooper to tretira kao normalno, kao jedini način na koji se to može predstaviti. Ali nije to ni postmoderni pastiš, jer konteksti ostaju nepromenjeni, niti je u pitanju citiranje. Pre bi se reklo da se Cooper oslanja na klišeje.
Moj konačni utisak je polovičan. Sa jedne strane, Out of The Furnace je sjajno odglumljen i možda ultimativni socijalni film, a svakako mnogo bolji i spretniji od The Place Beyond The Pines i A Single Shot. Ipak, predvidljivost radnje, nespretno ubacivanje elemenata drugih filmova, pogrešna kompozicija i likovi koji sputavaju glumce kvare utisak. Trebaju nam ovakvi filmovi, sa pristojnim budžetima i na socijalno-relevantne teme, ali nam trebaju bolji nego što je Out of The Furnace. Moj prošlogodišnji favorit je Ain't Them Bodies Saints. Tako se to radi.