6.1.14

Rush

2013.
režija: Ron Howard
scenario: Peter Morgan
uloge: Chris Hemsworth, Daniel Bruhl, Olivia Wilde, Alexandra Maria Lara, Pierfrancesco Favino, Christian McKay

Rush je svakako dopadljiv film. Ako ste fan Formule 1, ovo je pogled u slavnu, opasnu i vitešku prošlost kada su ginula barem dvojica vozača po sezoni, kada su se auto-trkama bavili plejboji i kada je hrabrost bila važnija od sigurnosti. Stariji se sećaju rivalstva između Jamesa Hunta (Hemsworth) i Nikija Laude (Bruhl) kao jednog od većih u istoriji automobilizma, i te lude i opasne sezone '76. Desetak godina kasnije imali smo još jedan takav par (“čarobnjak” Senna i “profesor” Prost) koji prosto vapi za ekranizacijom svog rivalstva, 90-ih i prvih godina novog milenijuma imali smo Michaela Schumahera koji je trkački nadživeo skoro sve svoje glavne rivale (Damon Hill i Mikka Hakkinen kao najpoznatiji), ali formula više nije bila tako ludački nesigurna, niti je bilo ko zbog rivalstva i dokazivanja stavljao život na kocku.
Ono što čudi iz moje perspektive (kao Evropljanina i ljubitelja Formule 1) je to da ovaj predivni, tehnički doterani i glamurozni sport nije doživeo ipak malo više ekranizacija. Dobro, pustimo sad Amerikance, koreni auto-trka su drugačiji kod nas i kod njih: kod nas su se prvi trkali plejboji, niže plemstvo i naslednici poslovnih imperija, a kod njih su prvi bili šverceri viskija (tako je posle pada prohibicije nastao Nascar). Film o formuli su mogli snimiti Britanci, Francuzi, Italijani... Pa ipak, jedina dva igrana naslova većeg profila su nastala u Hollywoodu, sasvim solidni tročasovni prikaz glamura i dilema vezanih za formulu Grand Prix (John Frankenheimer, 1966), koji obiluje arhivskim fotografijama i duhom evropske aristokratije, i dosta slabiji Bobby Deerfield (Sydney Pollack, 1972), koji je klasična melodrama. Govorkalo se krajem 90-ih da će se snimati film o Formuli 1, čak je Sylvester Stalone bio viđen na mnogo trka i u “paddocku” sa Schumaherom, a od svega toga je nastao Driven (2001), klasična sportska drama nabijena akcijom, smeštena u svet američke Formule Cart, dočekana na nož od kritike i sa negativnim finansijskim bilansom na kraju. Eto, nabrojah nešto naslova i dadoh par preporuka za ljubitelje formule, pa mogu i da se vratim na posao.
Dakle, Rush je do sada najbolji film o Formuli 1, ali slaba je to vajda ako niste zaljubljenik u zaglušujuću buku i zemljotres nakon što bolid prozuji pored vas. Zapravo ne, jer je u pitanju zanimljiva sportska i ne samo sportska drama, priča o rivalstvu na stazi i van nje, o sukobu različitih životnih stilova i filozofija, pa još znalački obučena kao “period piece”. Za ne-ljubitelje formule, Rush je nešto kao Amadeus na točkovima i u punoj brzini.
Nije to slučajno poređenje, i Rush i Amadeus su zasnovani na istinitim događajima i sličnom dramskom sukobu. Istinitost događaja, kao i u Amadeusu, treba uzeti sa dosta rezerve, jer je istina retko dramatična i zanimljiva kao film. Rush dosta vremena troši na rivalstvo između Hunta i Laude van staze, što je u najmanju ruku prenaduvano, uzevši u obzir da su njih dvojica jedno vreme bili cimeri i da su, kao i svi vozači Formule 1 bili i kolege i drugari. Sport je tada bio samo sport, što će reći igra. Jasno nam je da to u igranom filmu tako ne ide, kao i da Rush nije dokumentarac, zato je rivalstvo tu na stazi i van nje, stalna potreba za jurnjavom i dokazivanjem. Howard se, dosta inteligentno, fokusira na konferencije za štampu i borbene, čak uvredljive izjave, što nas podseća na jednu drugu sportsku legendu – Muhammada Alija.
U čemu je osnovna nit sukoba? James Hunt je zgodni, plavokosi jebivetar sa imidžom rok zvezde, frajer koji je odjebao svoju aristokratsku familiju i biznis, a zadržao nešto njihove love i bacio se na trkanje. Upoznajemo ga u Formuli 3, 1970. godine na trkalištu Crystal Pallace. Tada vidimo i Laudu, generalno nesimpatičnog, opsesivno preciznog tipa sa užasnim socijalnim veštinama, koga je odjebala njegova aristokratska familija, pa diže kredite da bi se trkao. Na njihovom prvom susretu, pobedu odnosi Hunt nakon rizičnog manevra, ali Lauda prvi dobije ugovor sa timom iz Formule 1. Huntov sponzor, slično zajebantski nastrojen biznismen, reši da progura svog pulena i drugara tako što osnuje svoj F1 tim, bez sponzora i sa otvoreno plejbojskim imidžom. Slaba je to uteha, jer će Lauda prvi dohvatiti veliki tim, i to Ferrari, zahvaljujući svom inženjerskom znanju i poverenju koje u njega ima stariji kolega Clay Ragazzoni. Huntov transfer u McLaren će ići teže, uz uvrtanje ruku i mnogo pohvala samom sebi. I tako, eto nas u toj sudbonosnoj 1976. godini (ko zna, zna, a ko ne zna, neću mu spoilati), Lauda je šampion koji brani titulu, a Hunt ludi izazivač. Međutim, jedna trka i jedan udes će promeniti njihov odnos za sva vremena...

Film izgleda savršeno, sa kombinacijom modernih tehnoloških dostignuća u slici i zvuku, što se vidi na neretkim scenama trkanja, pritom sjajno montiranim, dok sa druge strane imamo sveopšti retro šarm vezan za momente van staze, lagano zrnastu fotografiju i odlični rock soundtrack. Iako su prečesti, momenti sa komentatorima, ispred kamere i u off-u, nas asociraju na stare televizijske prenose.
I glumci su na visokom nivou, Hemsworth, poznat kao Thor, je odigrao svoju prvu karakternu ulogu i to kako! On izgleda i ima nastup kao mladi Brad Pitt, sa britanskim umesto južnjačkog akcenta, i sjajno nosi Jamesa Hunta. Neki će reći da je Hunt i u životu i na filmu dosta jednodimenzionalan lik, ali to nije istina. Howardova režija i Hemsworthova gluma jasno odvajaju njegovu medijsku personu od stvarnih razmišljanja. Primer za to je sekvenca oko razvoda sa Suzy Miller (Wilde), kada novinarima daje svoju tipičnu “cocky” izjavu, nakon prilično emotivnog rastanka. Već u sledećoj sceni merka stjurdesu u avionu. Bruhl ima nešto “plemenitije” glumačko poreklo, koje uključuje Good Bye Lenin (2003) i Inglorious Basterds (2009), među ostalim filmovima, pa je manje iznenađujuće da briljira kao Lauda. Imajmo u vidu da Laudin lik nije ispočetka baš sjajno napisan, i da se u velikoj meri svodi na genijalnost i autističnost, loše socijalne veštine i preku narav, ali prema kraju uviđamo da je to možda njegova medijska persona, a da je sam Lauda sposoban za dublje odnose sa ljudima. Bruhl se onda okrenuo istraživanju, skinuo Laudinu pozu, mimiku, gestikulaciju i govornu shemu i na kraju ostvario svoju do sada najbolju ulogu.
Kod njihovih devojaka stvari stoje drugačije. Olivia Wilde nije dovoljno iskorištena kao Suzy Miller, i njen lik je u velikoj meri sveden na trofejnu žensku, manekenku sa minimumom mozga da se popne po društvenoj lestvici. Stvari stoje malo bolje sa Alexandrom Mariom Larom u ulozi Laudine žene Marlene, ali samo malo bolje. Ona ima jedan od spektakularnijih ulaza na film, a scena u kojoj njih dvoje stopiraju je možda jedini zaista komični momenat u filmu. Od toga dalje, ona uglavnom ne govori i izgleda zabrinuto. Jedini epizodni likovi koji istupaju iz gomile su Clay Ragazzoni (Favino), kao dobroćudni, na momente priprosti Laudin timski kolega i Lord Hasketh (McKay), kao Huntov sponzor i ekscentrični bogataš rešen da se kocka na veliko, ako se već kocka. Problem sa ovakvim filmovima je u preširokom scenariju koji zahvata panoramsku sliku jednog vremena i jednog načina života: epizodista je jednostavno previše da bi nam značili.
Ipak, u prenosu izvorne priče, scenario je dovoljno vešt i elokventan, mada malo standardni. Zapravo, oslanja se na prethodnu Morganovu i Howardovu saradnju, film Frost/Nixon (2008), koji je isto priča o rivalstvu i sujeti, u tom slučaju intelektuanoj. Howard je prilično atipičan reditelj, metodičan, veliki radnik (u proseku izbaci po jedan film na dve godine) i svi njegovi filmovi su pristojne produkcije i uglavnom pristojnog kvaliteta. Naravno, imao je promašaja tu i tamo (uspeo je da utupi najfilmičniji književni best-seller svih vremena The Da Vinci Code), ali je pokupio Oscare sa A Beautiful Mind i bio relativno jak kandidat sa Frost/Nixon. Ipak, uvek je više delovao kao učen, precizan i pouzdan, nego kao genijalan ili makar inovativan, i teško je navesti jedan njegov film koji je briljantan. Po prvi put, to je Rush, iako i on ostaje u poznatim filmskim okvirima.
U svakom slučaju, Rush je jedan od slojevitijih i zanimljivijih filmova u poslednje vreme, naročito u žanru nekakvog spektakla. U pitanju je emotivan, intelektualan i ujedno zabavan film pun napetih scena i divnih kadrova i tako autentične buke. Snimljen u velikoj hollywoodsko-evropskoj koprodukciji, film se više obraća evropskoj publici nego američkoj i to je očito uspešna strategija. Kritike su skoro listom izvrsne, i film je hit kod publike. Topla preporuka, voleli formulu ili ne, ovo je film za dva sata čistog uživanja, a vi možete da navijate ili ne.