7.1.14

All Is Lost


2013.
scenario i režija: J.C. Chandor
uloga: Robert Redford

Da se ne lažemo, i ja sam skeptičan prema eksperimentalnim filmovima, onima bez radnje, likova, dijaloga ili svega navedenog. Neka ispadnem debil, ali moja prva asocijacijacija na to je smaranje. Kada sam čitao o All Is Lost, sa jedne strane sam željno iščekivao da vidim najzahevnije i najbolje glumačko ostvarenje Roberta Redforda od Condora do danas, dok sam se sa druge strane pribojavao “settinga” u kome to dolazi: on doživi nesreću na otvorenom okeanu i bori se da preživi, potpuno sam, bez reči.
Taj “setting” nije ništa novo, ove sezone smo već imali Gravity, prošle The Life of Pi, pre toga je bio Cast Away i gomila drugih filmova na sličnim premisama. Dakle, dogodi se nekakva nesreća, avionska, pomorska ili svemirska, i naš junak ili junaci moraju da prebrode silne nedaće u planinčini, pustinji, tundri, na moru ili u svemiru i nekako prežive. Zabrinjava me trend po kome se smanjuje broj uključenih likova, ide se ka minimalizmu i budimo iskreni, gušenju.
Cast Away je imao Toma Hanksa koji je pričao sam sa sobom i sa imaginarnim prijateljem, loptom za odbojku po imenu Wilson. The Life of Pi je imao makar tigra. U Gravity je Sanda Bullock prvo komunicirala sa svemirskim kaubojem Clooneyem, pa onda sama sa sobom, kao da se preslišava. Robert Redford ima kratki monolog na početku, gde kao narator objašnjava trenutno stanje, pokušaj komunikacije preko radio-veze i jednu-dve psovke na kraju filma. To je sav tekst, bukvalno. Ostatak vremena, naš junak krpi brod, uči orijentaciju pomoću zvezda, ili pokušava da preživi, ili gladuje i očajava, manje ili više u tišini.
Štos je u tome što je All Is Lost, iako na momente dosadnjikav i nalik na umetničku onaniju, uglavnom gledljiv i sa nemalim emotivnim nabojem. Za to se moramo zahvaliti maestralnom Redfordu, koji se uspešno izborio sa glumačkim izazovom, pokazujući kako u praksi izgleda mikro-gluma, kako se glumi stavom, gestom, mimikom ili samo izrazom lica.
Zanimljivo, ali Redford ima samo jednu nominaciju za Oscara za glumu, iako pamtimo gomilu njegovih sjajnih uloga, i kad uzmemo u obzir da je za režiju dobio statuu već u prvom pokušaju sa Ordinary People (1980), da ima još dve nominacije, kao producent i reditelj za Quiz Show (1994), kao i jednog za životno delo. Možda sa ovom ulogom konačno dobije Oscara za glumu, ali to nije mnogo verovatno s obzirom na trendove kod Akademije, ali mislim da bi izostavljanje Redforda iz društva petorice sa nominacijama bilo ravno zločinu.
Koliko je All Is Lost jak glumački, toliko je manjkav i pešački u pogledu scenarija i režije. Iako nisam nikakav pomorac, nikako me nije zadovoljila postavka priče i odsustvo logičnog objašnjenja kako se naš čovek našao u sranju. Mi samo vidimo da se on budi jednog dana dok mu voda ulazi u trup broda usled udarca izgubljenog plutajućeg kontejnera. To mu je usralo električne instalacije, pa je prinuđen da pokuša da preživi sa mehaničkim instrumentima. Sve je to u redu, ali retko ko jedri potpuno sam Indijskim Okeanom, još manje bez redovne komunikacije sa nekim na kopnu, bilo preko radija ili satelitskog telefona (vidimo da ga ima), i to na dnevnom nivou. Tako bi neko znao gde je i u slučaju prekida komunikacije bi poslao nadležne da ga traže. Čak ni najblesaviji i najbesmisleniji pohodi nisu bez ikakvog pozadinskog osiguranja. Ekipa sa Kon-Tikija je stalno komunicirala preko radija, a ljudi su jedrili oko sveta, ali su imali i podršku na zemlji “za ne daj Bože”. Ima tu još detalja, recimo nigde ne vidimo kompas, a svaki brod mora da ima barem jedan, a ja ga imam zakačenog za ručku od jeftinog kineskog kofera. Dobro, postoji univerzalni izgovor, “ima svakakvih budala”, ali pozivati se na njega je eklatantan primer intelektualne i dramaturške lenjosti.
To što nije verovatan, ne znači da nije moguć. Dobro, ni to što je moguć još ne znači da je dobar, pošto je sveden na minimum filmskih izražajnih sredstava. All Is Lost nije loš film, i gledljiv je, iako ponekad naporan, razvučen ili nategnut. Da, imali smo takve filmove i držali su nam pažnju na različite načine, emotivno su nas vezali za sebe, ili su nas zabavljali ili oduševili efektima. Ali nikada nismo imali skoro nemog Redforda.
All Is Lost je kraj jednog puta i eksperiment doveden do ekstrema. Pohvale Redfordu za ulogu, autoru Chandoru za hrabrost da napravi ovakav drugi film, nakon sjajnog ostvarenja Margin Call. Samo se nadam da se neće naći još neko hrabriji da napravi još ekstremniji film, recimo bez reči teksta, ali ni to nije isključeno. Najviše se bojim autora koji ne razumeju medij i koji bi samo preuzeli neki od značajnijih literarnih komada. Chandor se učtivo naklonio velikoj literaturi, na polici našeg junaka vidimo Melvilla i Hemigwaya. To ne znači da ih ne treba ostaviti na miru, literatura pruža mogućnosti koje se ne mogu ni sanjati na filmu, i obrnuto. All Is Lost se izvukao, neki sledeći film verovatno neće.