20.1.17

Life

2015.
režija: Anton Corbijn
scenario: Luke Davies
uloge: Robert Pattinson, Dane DeHaan, Joel Edgerton, Ben Kingsley, Alessandra Mastronardi

Naslov je pretenciozan do bola, ali nisam siguran da je bilo moguće izbunariti bolji. Mislim, film je o životu, barem jednako kao i svaki drugi, ali naslov nema veze sa tim, već se odnosi na poznatu reviju. Nevolja je u tome što film nema ni neke naročite veze sa narečenim magazinom, iako je centralni momenat jedna ikonička fotografija objavljena u njemu. Na njoj je James Dean, glumac pred kojim je u tom trenutku stajala svetla budućnost, na Times Squareu u New Yorku, manje od godinu dana pred smrt. Fotografiju je, kao i ostale u tom profilnom članku, snimio Dennis Stock i to ga je propeliralo od slobodnjaka koji lovi zvezde po crvenim tepisima do cenjenog i nagrađivanog fotografa sa umetničkim aspiracijama.


Kada uzmemo u obzir da je Anton Corbijn karijeru počeo kao fotograf, pre nego što je počeo da režira video-spotove i filmove, zapravo čudi da film nije o toj fotografiji ili fotografiji kao umetnosti/zanatu/postupku uopšte, koliko je o čudnom i neočekivanom prijateljstvu dvojice nesnađenih ljudi. Neke se poveznice ipak mogu povući kroz celokupnu Corbijnovu karijeru, recimo fokus je opet pre svega na raspoloženju, a ne na radnji ili nekoj konkretnoj ideji, a ovim filmom Corbijn opet pokazuje osećaj za pop-kulturnu ikonografiju koji je demonstrirao u svom prvencu Control, takođe nestandardnom biografskom filmu o Ianu Curtisu, tragično preminulom sastava Joy Division.
Tragedija se oseća i u svakom kadru Lifea. Za očekivati je da će se to odnositi na Jamesa Deana (DeHaan), znajući njegovu potonju sudbinu, ali tu tragediju još izrazitije nosi Dennis Stock (Pattinson). Mladi glumac se u to doba probijao od statiste i televizijskog štancera u legitimnu zvezdu (radnja filma se odvija pred premijeru East of Eden, koji ga je i lansirao u zvezde i u doba kada je upravo dobio svoju najbolju ulogu u Rebel Without a Cause) i, ma koliko se pripremao, nije baš mogao da se nosi sa tim statusom koji uključuje život pod reflektorima i budnim okom producenata, studijskih glavešina oličenih u Jacku Warneru (kojeg Ben Kingsley sa uživanjem igra kao negativca) i njihovih lakeja koji mu uređuju raspored.

Sa druge strane, fotograf se takođe nalazio na prekretnici, odnosno u rascepu između svojih i tuđih želja, sa karijerom u leru, propalim brakom iza sebe i lošim odnosom sa sinom. On je pametno anticipirao visine do kojih će se James Dean uskoro vinuti i foto-priča o njemu bi mogla poslužiti obojici. Upravo je ona uticala na obe karijere, pre svega na Deanovu koji je postao simbol pobune mladih, posleratnih generacija, iako sam glumac zapravo nije bio pobunjenik sa razlogom ili bez, već osetljiva dušica koja se branila ironijskom distancom i čiji je neposluh bio bazična mentalna higijena. Prijateljstvo dvojice ljudi nastalo iz interesa vodilo ih na put od Los Angelesa, preko New Yorka do Indijane u kojoj je Dean odrastao, ali ih je povelo i na put spoznaje samih sebe.
Life je, bez sumnje, vizuelno ispoliran film. Izbor lokacija diktira određenu nelagodu, od Los Angelesa ne vidimo idilične plaže, već enterijere, lepljive noći i još lepljivije dane, New York je upadljivo siv, a ruralna Indijana pokrivena snegom. Corbijn, međutim, pokazuje posebnu strast za pojedine kadrove koje majstorski uokviruje. Dobrom osećaju doprinose i vrsne glumačke izvedbe kako nešto uspešnijeg Roberta Pattinsona koji se, čini se, “oprao” od reziduala Twilighta, tako i DeHaana koji još nije dostigao nivo koji zaslužuje, uglavnom usled ne baš sjajnog odabira uloga. Njegova izvedba Jamesa Deana ni u kom slučaju nije imitacija i ističe njegov nemali talenat u prvi plan.

Problem je, međutim, što nije baš moguće odgovoriti na pitanje o čemu je Life zapravo i kuda to ide. Biopic nije, jer ne preispituje život i dostignuća svoje dvojice protagonista, kao ni ono što su oni ostavili čovečanstvu u amanet. Nije ni rasprava o slavi, karijeri, umetnosti i životnim izborima. Na oba plana je film slične tematike The End of the Tour Jamesa Ponsoldta bio uspešniji i koncizniji. Opet, ako je Life argument da James Dean bio pre svega veliki glumac i nekakav mislilac, pa tek onda gotovo slučajno simbol ili čak žrtva korporativnog studijskog sistema, plašim se da Corbijn i scenarista mu Luke Davies nisu izneli dovoljno argumenata za tu tezu.