5.1.17

Diablo

2015.
režija: Lawrence Roeck
scenario: Carlos de los Rios, Lawrence Roeck
uloge: Scott Eastwood, Walton Goggins, Danny Glover, Camilla Belle

Solidna vest za ljubitelje žanra je da se western vraća, polako, ali primetno. Ne tako dobra vest bi bila to kako se i u kojim formama vraća: često kao “vanity project” starih kenjaca koji pokazuju balavurdiji da oni ipak znaju da jašu, ponekad samo kao vizuelna kulisa i mitološki “setting” za neke druge priče, a tek retko na način da starom žanru i filmu generalno doprinosi na neki smislen način. A onda imamo i Diablo koji je u svom besmislu i praznini poprilično neopisiv...

Jer Diablo može biti sve, a zapravo nije ništa. Ima konja, kauboja i Indijanaca, što ga čini westernom makar na pojavnom obliku. Linearan je kao avantura, ali mu za taj status fali napetosti. Loše je napisan, pa nismo sigurni je li u pitanju parodija (na čemu je Carlos de los Rios inače gradio scenarističku karijeru) ili je film zamišljen ozbiljno. U svakom slučaju, film sve karte baca na jedan jedini obrat, šlampavo izveden i telefoniran već na samom početku.

Film počinje citatom Marka Twaina u kojem se pisac pita ko se moli za Satanu. Verovatno niko, pošto se njemu mole, kažem ja. Twainova poenta je na jednom nivou validna, ali Diablo, prevod Satane, nije dovoljno dubok film da bi se toga dotakao. A ta kartica nam predstavlja većinu uvoda, uz podatak da se radnja odvija nekoliko godina iza Građanskog rata. Radnja počinje sa meksičkim banditima koji spaljuju kuću ratnog veterana Jacksona (Eastwood) i otimaju mu ženu (Belle). On kreće u poteru za njima, a usput naleće na Indijance, drumske razbojnike, nekadašnjeg ratnog druga (Glover) i misterioznog stranca u gradskoj odeći (Goggins) koji ubija ljude i naplaćuje “reket”, a kojeg nikako ne može da se reši.

Mogao bih do sutra o tome kako Scott Eastwood nije ni do kolena svom ocu Clintu na kojeg možda ponekad fizički zaliči iz nekog ugla. Kao glumac je drven. Ne, to nije kaubojski stoicizam, tu nema ni humora ni autoironije na koju se vadio stari, dobri Clint. Sin Scott osim zvučnog prezimena ima malo šta da ponudi. Waltona Gogginsa (The Hateful Eight) i legendarnog Dannyja Glovera ima toliko sramno malo, u svega par scena, da bi mogli uticati na film, iako njihove izvedbe udišu život kartonskim likovima.


Jedina potpuno svetla tačka je fotografija Deana Cudneya koji je video i boljih dana u karijeri, recimo kada je snimao za Spielberga i Zemeckisa. On još uvek zna zanat, ali slaba je to uteha kada je sveden na ovakve projekte iz kojih će se teško izvući. Osim slike i lokacija, malo šta u Diablu valja. Verovatno mi je po prvi put žao da ovo nije ekranizacija kompjuterske igrice.