2.8.17

Dunkirk

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Ne pamtim kada sam imao poriv da po izlasku iz kina za film napišem kritiku u tri reči (“Jebate, kakva filmčina!”), zalepim desetku i završim posao oko toga. Odupro sam se tome iz dva razloga, prvi i manje bitan je moja picajzlasta sklonost ka izbegavanju desetki, naročito ako filmu, ma koliko dobar bio, mogu zameriti nešto ne tako sitno, dok je drugi poštovanje prema naporima koje je Christopher Nolan uložio u stvaranje Dunkirka, odnosno njegovom predanom radu i detaljnom promišljanju da bih se ja kao kritičar tako jeftino izvukao sa jednom prostom, pomalo prostačkom rečenicom. Ali fakat je da utisak drži i ne pušta, a moj zadatak je da objasnim kako i zašto.


Reč je, dakle, o rekreaciji prve velike bitke u Drugom svetskom ratu u kojoj su saveznici (Britanci, Francuzi, Belgijanci i Kanađani) spasili živu glavu pred nacističkim okupatorom. Savezničke trupe su se, naime, povlačile prema moru na severu Francuske, dok su Nemci stezali obruč oko njih. Oko 400.000 ljudi je na plaži u gradiću Dunkirku čekalo na evakuaciju prema Britaniji, pod konstantnom neprijateljskom vatrom sa zemlje, iz zraka i iz vode. Veliki brodovi su mogli pristati na jednom jedinom molu koji je bio meta broj jedan, ali je mornarica rekvirirala i male, privatne brodove i jahte kako bi mogla pokupiti vojsku skoro pa direktno sa plaže, a ponekad su se vlasnici čak dobrovoljno javili za upravljanje svojim plovilima. Od planiranih 30 – 40 tisuća, na kraju je izvučeno skoro desetostruko više, što se pokazalo značajnim za dalji tok rata, od Bitke za Britaniju dalje preko Afrike, Italije, pa do Normandije i konačne pobede.
No, dosta o istoriji, jer ona nije primarno u Nolanovom fokusu. Zapravo, posle uvodnih kartica i po nekoliko podataka tu i tamo u filmu sve do čuvenog Churchillovog govora o borbama na plažama i ulicama bez predaje pročitanog iz novina na samom kraju, nje kao da i nema, pa zapravo pre možemo govoriti o reimaginaciji koja ima za cilj nešto potpuno drugo: stvaranje teskobne atmosfere rata. Iako Nolan pokušava da uhvati, rekonstruira ili nanovo izmisli događanja na sva tri nivoa (obala, more, zrak), Dunkirk je više intimistični nego epičan i zapravo više film preživljavanja (blizak filmu katastrofe) nego klasičan ratni film. Dakle, uglavnom zaboravite na herojske ispade, napaljive oficirske govore i deus ex machina momente, ovde se hijerarhija pravila kreće od “svako za sebe”, preko lojalnosti drugovima iz jedinice, pa do patriotskih i savezničkih osećanja.

Plan je preživeti po svaku cenu, premda to nije uvek izvesno. Recimo, glavni junaci na kopnu, Tommy (mladi Fionn Whitehead) i njegov sveži poznanik Gibson (Aneurin Barnard), nisu razmenili nijednu reč, ali se razumeju na neverbalnom nivou dovoljno da uhvate nosila sa ranjenikom, stignu na brod koji samo što nije otišao i ostanu dovoljno dugo na njemu ili oko njega kako bi se domogli samo 20-ak milja udaljene Engleske. Naravno, brodovi će tonuti pod bombama i torpedima, a njih dvojica će se kao ukleti potucati od nemila do nedraga. Gibson ima divnu pozadinsku priču koju ćete kasnije otkriti sami, ali ona je pravi pokazatelj genijalne ekonomike scenarija koju Nolan demonstrira.
Ratno drugarstvo i lojalnost vidimo u napetim zračnim borbama u kojima pratimo trojicu pilota aviona “Spitfire” koji se hrabro hvataju ukoštac sa “Stukama” i “Messerschmittima”. Nakon što vodeći avion “ispadne iz igre”, ostaju nam Farrier (Tom Hardy koji i skriven iza maske demonstrira umeće mikro-glume) i Collins (Jack Lowden) i njihove kalkulacije za koliko leta i borbe imaju goriva i je li im preče osigurati prolaz brodovima ili sačuvati živu glavu.

Patriotski naboj ćemo najbolje osetiti na primeru posade jedne jahte, njenog vlasnika i kapetana Dawsona (sjajni Mark Rylance), njegovog sina Petera (Tom Glynn-Carney) i lokalnog momka, brodskog malog Georgea (Barry Keoghan) i njihove plovidbe prema plažama Dunkirka tokom koje će doći u verbalni sukob sa jednim spasenim, istraumatiziranim vojnikom (Cillian Murphy u utišanom, gotovo nemom izdanju). Širi taktički pogled na situaciju dobićemo u dijalozima između zapovednika Boltona (veteran Kenneth Branagh) i pukovnika Winnanta (James D’Arcy).

Prvi kvalitet filma koji možemo zapaziti je njegova visceralnost koju Nolan skupa sa svojim direktorom fotografije Hoytom van Hoytemom postiže snimanjem likova izbliza, analognom kamerom iz ruke, kontrolirano-drmusavom na filmsku traku od 70mm. Ta teskoba, panika i ratni haos se najbolje gledaju na što većem mogućem platnu. Dunkirk nije film koji ćete u punoj snazi doživeti kod kuće. U tome je Nolan vrlo promišljen i suptilan, naturalizam je prisutan u emocijama na licima junaka koje prati, pa preko njih svedočimo nasilju koje nas okružuje i njegovim posledicama. Nasuprot tome, ono nije eksplicitno, uglavnom je nevidljivo, recimo ne vidimo nijednog živog Nemca, ali sve vreme slušamo baražnu paljbu, mitraljeske rafale i bombe u neposrednoj blizini. Bez obzira što likovi, kada ginu, to čine van fokusa i bez krvi, pretnja je stvarna.
Nolan je jedan od onih autora koji važe za sklone (nepotrebnom) tehniciranju i intelektualiziranju u svojim filmovima. Ima i ovde toga, ali sa stilom i merom, tako da je, posle debija Following, Dunkirk njegov najkompaktniji dugometražni film sa trajanjem od 107 minuta. Ono sa čime se Nolan ovde zabavlja su eksperimenti sa filmskim vremenom i ritmičnim preplitanjem priča različitih raspona trajanja (“kopnena” pokriva jednu sedmicu, “morska” jedan dan, a “zračna” jedan sat), što čini sa sigurnošću velikog filmskog autora. Bilo je toga i u Inceptionu, ali ovde nekako izbija u prvi plan.

Dunkirku se, međutim, mogu zameriti neke ne tako male stvari. Jedna je vezana za vizualizaciju kako mesta radnje, tako i likova. Naime, ni na gradu ni na junacima se ne vidi “ratna šteta”. Naprotiv, Dunkirk tako sveže obnovljen i okrečen izgleda pitoreskno poput nekog turističkog raja, a vojnici su, dok ne osete borbu izbliza, čisti, uhranjeni i neverovatno lepi. Moguće je da je Nolan u tome išao na efekat suprotan realizmu i da je simulirao maglovita, idealizirana sećanja u kojima je fokus, kao i u filmu, bio na atmosferi. Drugi problem je Nolanovo odstupanje kasnije u filmu od onoga što je ispostavio kao stil u početku: bez ponavljanja istorijskog konteksta, bez nepotrebnog dijaloga i objašnjenja, pristup ovde i sada. Da je održao ceo film u okviru identiteta koji je sam zadao, Dunkirk bi bio Nolanov najbolji film, revolucija u žanru ratnog filma i apsolutno remek-delo. Ovako je samo jedan od filmova godine, što svejedno znači da ga morate pogledati.